8 маја, 2021

Herc Time

odvikavanje od kockanja

Roman ULOG- peti deo

6 min read

Da, ja sam kockar. Samo da znate kako teško ta reč izlazi iz usta! Kockar! Koliko je samo vremena trebalo da prođe da bi mogao da je izgovorim! Naježim  se pri pomisli koliko se samo ljudi trenutno bori sa sobom, koliko njih želi da prizna sebi tu veliku i pretešku istinu, ali ne može. Jedna reč, ali toliko velika da ne može na usta da izađe – KOCKAR. I ne postoji podela na dobre i loše, na male i velike kockare, postoji samo pravo, ogoljeno značenje reči kockar. To je kao osvajanje vrha, kao kraj nekog puta, jer jedino samopriznanjem može se početi sa kočenjem i zaustavljanjem turbo mašine propasti.

Dužan sam dvadeset i tri hiljade evra i nema šanse da dođem do tog novca. Istekli su svi rokovi za vraćanje. Možda brojim poslednje sate života, i nemam više ni prostora ni snage da premostim.

Zatvoreni su mi svi putevi.  Ni tanana nit ne nazire se kao izlaz iz ovog bezumlja. Ostao sam sam. Potpuno sam.

Da li ste ikad bili potpuno sami na svetu?

Kad kažem sami mislim u najbukvalnijem mogućem smislu značenja reči sam. Blokiran. Pregažen. Prežaljen. A živ sam…barem dišem. Čula su mi otupela, ali i dalje osećam.

Koliko sam samo opomena čuo proteklih meseci?

U svakom glasu, u svakom odgovoru i pogledu, čitao sam: idi…beži…odlazi… sam si kriv.  Narod kaže «beže od njega kao da je šugav», a ja bi rekao «kao da je kockar». Ustvari, ljudi beže od problema, skrivaju se u svojim mišijim rupama i odatle uživaju u prizoru tuđeg bola, tešeći se da su ipak samo posmatrači. To je najgora, a najčešća duševna hrana duhovno osiromašenog naroda. Normalno je da čovek beži od tuđe nevolje, to je ono životinjsko, prirodno u svima nama, ali zar ne bi trebalo da postoji i onaj deo nas koji nas čini ljudima i koji nas kao ljude obavezuje da prepoznamo i odazovemo se na SOS.

Koliko zapravo ima ljudi među nama?

A noću je najteže. Na putu između sna i jave između stvarnog i imaginarnog, jedino što je izvesno je sam taj put. Po čitav dan sam čekao da padne noć i da se smirim od celodnevne borbe sa odjekom koraka na ulici i škripom kočnica, a noć bi bila duga, bez sna, sa pregršt fotoalbuma i crno-belih slika prošlosti. Dan me je kuvao, a noć me srkala, gurmanski, umačući u mene veliki komad gorčine.

Noću sam čekao dan, i tako u krug. Dokle? Ima li kraja?

Kada sam ja u pitanju, svima bi najviše odgovaralo da me nema… Da se desi nekako da nestanem, jednostavno i to što je moguće prirodnije, recimo, srčani udar ili izliv krvi u mozak. Bilo kako, samo da bude sigurno i jako, da ne preživim slučajno, jer, šta bi onda sa mnom a i ko bi? Sahrana…pojutrina…četrdeset dana …i kraj. Crnina se skine i kao da ništa nije ni bilo.

Paradoksalno, ali i pored bezizlazne situacije u kojoj se nalazim, sebe uopšte ne smatram gubitnikom. Verujem u ispravnost koju nosim u sebi, u prolaznost, u to da postoje bolesti koje se mogu izlečiti.

Kocka je bolest i nikako se drugačije ne sme gledati na to. Bolest kao i svaka druga, ali u isto vreme i vrlo specifična.

– Niko se još od kocke nije izlečio, ko jednom uđe u to, tu povratka nema.- naslušao sam se ovakvih priča.

Na čemu su zasnovane? Na želji da drugima bude loše da bi njima bilo dobro?

Ne postoje nemoguće misije i nerešivi problemi.

Iskreno, žao mi je svih ljudi koji nisu prosečno inteligentni. Bilo da ste ispod ili iznad proseka, isto vam se piše. Neće vas razumeti, a vi ćete vremenom i prestati da se trudite da vas razumeju, i osećaćete se izolovanim.

Ja sam član Mense, IQ 156. Da li mi je lakše zbog toga? Iskreno nije.

Ono što  kockare najviše ubija je vreme.

I ja sam sada u cajtnotu. Zaškripale su maločas kočnice i mislio sam da su došli po mene, da me overe. Očekujem ih svakog časa.

A znate li šta je kocka?

Kocka je kao lavirint sastavljen od puno malih lavirinta. Gotovo je nemoguće pronaći izlaz, lakše je pronaći ulaz u neki novi lavirint. I tako jednostavno i neprimetno nestaneš. Nema te. I tek onda shvatiš da si uložio život, a život je preveliki ulog za ma koju igru. Zar ne?

Čekajte! Ako je u pitanju kocka, a jeste, da li mogu da dobijem još neki život?

Pojasniću vam. Imamo ma koju igru sa 2x i sa uloženih sto dinara, naš potencijalni dobitak je dvesta dinara. Dakle, ako pogodimo, zaradili smo sto dinara i to je sasvim izvesno. Međutim, poenta je u našem ulogu koji je mnogo veći od pišljivih sto dinara. Ulog je veći od samog dobitka, jer u ovu igru ne ulažemo samo novac, kako to izgleda na prvi pogled, već i deo sebe, porodicu, prijatelje, nedeljni ručak, pecanje nedeljom popodne, duševni mir. Vreme protiče neprimetno, a delovi mozaika propasti sklapaju se nečujno.

Preterujem?

Kockar ustvari igra sam protiv sebe, jer posle izgubljene izvesne sume, počinje sa igrom «samo da vratim svoje». Dakle, ulog je naš novac, i dobitak je naš novac, a priređivač igre je tu samo da nam uzme proviziju. A kada nam se i posreći da dobijemo, treba li da budemo srećni? Dobili smo novac koji smo već ranije imali, ili bolje reći povratili jedan mali deo izgubljenog.

Kockaru niko ništa ne veruje. Strašno je kada posle niza laži koje ste izgovorili poželite da se promenite, da progovorite istinu. Neće vam verovati. A istina je relativna. Uostalom, poznato je, jedna laž izgovorena dovoljan broj puta postaje istina. Postajete dežurni negativac, žrtva predrasuda.

Ispričao mi je Pićuka jednom davno svoj slučaj koji iako nema direktne veze sa kockom, oslikava odnos okoline prema negativcu. On je par godina proveo u popravnom domu, ni kriv ni dužan. Majka mu se preudala, sa ocem nije mogao da živi, i završio je u domu. Nikad nije bio prestupnik. Nikad problematičan. Sama činjenica da je odrastao u domu, obeležila ga je poput nevidljivog žiga.  Kada se vratio kući, postao je dežurni krivac u selu. Obijena trafika, policija kod Pićuke. Gde si bio? Šta si radio? A zašto si radio? Potuku se u kafani, a oni opet kod njega? Kako se to desilo? A gde si ti tada bio?

O policiji inače ne bih mnogo, to mi je slaba tačka. Svi lopovi iz mojih momačkih dana, sada su policajci. Čuvaju zakon i red. Od koga pitam ja vas? Od nas ostalih ili od sebe samih? Počeli su sa krađom čarapa u robnoj kući, pa preko Alpi čokolada do alkohola, u nedogled. Ali poraslo se. Neće oni nikad više, časna policijska reč! Ne mogu očima da ih vidim! Uvek se posvađamo kada me zaustave na putu. Slali su me iz hira na vanredne tehniške preglede, isključivali iz saobraćaja…Neće oni mito, kad nemaš, ali ako se ima… Ma, sve je tako očigledno, mi se nerviramo, a oni kupe kajmak.

I tako, pošto je Pićuka bio hronično ispravan, uspeo je naposletku da ih skine sa kurca. Jedva, izgleda da im je baš bilo lepo na njemu. Sa policijom se nikad ne zna…

Dejan Stanković

 

 

 

 

 

 

More Stories

5 min read
5 min read
6 min read

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Call Now ButtonPozovi