јул 12, 2024

www.kockanje.org

Odvikavanje od kockanja. Edukacija protiv kockanja.

Roman Ulog- deseti deo

9 min read

Roman Ulog

Kocka je kao virus, nikad niste do sigurni u kom trenutku će vas napasti. Imunitet uvek mora da vam bude na zavidnom nivou. Ako baš i želite da se oprobate u nekoj igri, da okušate sreću onda to mora da bude maksimalno javno. Svi u vašoj okolini moraju biti upoznati sa tim jer ako počnete da tajite, već imate problem. Ja sam se i dalje aktivno kockao s tim što sam uspevao da se kontrolišem i činilo mi se da je sve pod kontrolom. Nisam igrao na velike uloge, i s obzirom da sam bio korektan igrač mogao sam da igram telefonski. To mi je omogućavalo da nekoliko dana igram, a ne moram da idem u kladionicu. Tekao je neki normalan život, barem se meni tako činilo, a onda se desila tragična smrt mojih roditelja. Kao da ih nikada nije bilo… Naslušao sam se pregršt lažnih obećanja, sažaljenja… Reči su bile utešne, ali se u očima videla ravnodušnost.

Prezreo sam život. Nisam uspevao da dokučim igru sudbine, a ružni snovi u poslednjih mesec dana iscrpljivali su me. Upozorenje? Na šta, od koga? Sudbina je sve preuzela u svoje ruke i nije mi nudila nikakvo rešenje, ili sam bar ja to tako osećao.

No, kako bilo da bilo, ubrzo posle toga počeo sam ozbiljno da se kockam. Ulagao sam dnevno dvesta, trista, pa i petsto evra. Bilo je lepo kada se dobije, ali sa druge strane, dobitak se brzo topio. Uglavnom, uživao sam u toj igri sa životom, osećajući da to nigde ne vodi, ali tako bolestan i slab, nisam mogao da se zaustavim. Imao sam nesreću da sam u samom startu dobijao što me je duže držalo u igri. To je najgora moguća kombinacija.

Posle par meseci intenzivne igre, ostao sam bez dinara, a igralo mi se kao nikada do tada. Nisam znao šta da preduzmem i uradio sam ono što nikako nisam smeo, ono što me je i dovelo sada na korak od smrti: uzeo sam novac od lokalnih zelenaša. To je bio početak kraja. Inače, zelenaši tiho, kao senka, prate kockare. Sasvim logična stvar: s jedne strane su ljudi kojima hitno treba novac, a na drugoj, oni koji hoće da profitiraju na brzaka. Tu postoje razni dogovori i zavise od toga da li poznajete čoveka od koga uzimate novac. Kamate su različite, a u to vreme su postojale velike mesečne, pa čak i dnevne kamate. Bez obzira da li dajete nešto u zalog ili potpisujete priznanicu, ili dobijate novac na čisto poverenje, pravila su uvek ista: novac u dogovoreno vreme mora da se stvori.

Bilo je trenutaka kada sam bio putpuno švorc, utučen i mrgudan što nisam mogao da igram, a već deset minuta kasnije tog dana, imao sam u džepu hiljadu evra. Prva suma koju sam uzeo od zelenaša, lokalnog taksiste, bila je upravo tolika. Mamio je lak dobitak.

– Znači, sve je dogovoreno, za tri meseca, to je dvanaesti avgust, vraćaš novac.

– Tako je.

Roman Ulog

Taksista koji mi je dao novac bio je zaista korektan. Nije tražio ništa u zalog, nije tražio da potpišem priznanicu, stanovao je u mom komšiluku i procenio da može da mi da novac na poverenje. Zamolio me je samo da poštujem dogovor kako bismo mogli da sarađujemo stalno jer on para ima, ali daje ih samo pouzdanim ljudima.

– Jednostavno, ne želim probleme – pravdao se.

Seo sam u kola i uputio se pravo u kladionicu. U džepu sam imao hiljadu evra, a bio sam dužan već dve hiljade. Kamata je bila sto posto za tri meseca. Tri meseca je dug period za svakog kockara, jer novac se može okrenuti sto puta, i ako se budem kladio pametno, lako ću vratiti dug.

Da li uopšte postoji pametno klađenje?

Prvih nedelju dana popeo sam se do cifre od dve hiljade i sedamsto evra. Izlazili su rezultati baš kao poručeni za mene. To me je dodatno ohrabrilo i dalo mi za pravo da sam odlično postupio što sam uzeo novac. Bio sam uveren da zaista može da se dobije ako igraš logično i hrabro.

Međutim, dok sam pratio rezultate na teletekstu i očekivao određene ishode koji bi mi išli na ruku, užasno sam se mučio. Počeo sam da pijem antidepresive bez kojih nisam mogao da izdržim i koji su me opuštali i uspavljivali. Bio sam napet kao struna što je izazivalo vrlo neprijatne vrtoglavice. Tih dana sam zadobio i srčane probleme.

Bio je televizijski prenos utakmice Empoli – Milan i odlučio sam da isprobam sreću i odigram iz 1-2. Kvota je bila trideset i na uloženih dvesta evra potencijalni dobitak je iznosio šest hiljada evra. Nadao sam se da će Milan dobiti iz jedinice i tako prividno rešiti moje probleme.

Prvo poluvreme završilo se rezultatom 1:0 za Empoli. Nisam mogao da verujem da sam na dva koraka od tolikog dobitka. Pobeda Milana uopšte nije dolazila u pitanje, jedino je bilo važno da izgubi prvo poluvreme. I izgubio je. U nastavku meča posle desetak minuta došlo je do izjednačenja. Bio sam u većoj euforiji nego igrači na terenu. Ostalo je još pola sata igre, a Milanu i meni je falio samo jedan gol. Samo jedan jedini gol delio me od šest hiljada evra. Ređale su se šanse pred golom Empolija, a ja sam klečao ispred televizora i čekao taj gol. Promašivali su redom svi igrači i lopta naprosto nije htela da pogodi mrežu. Vreme je letelo i do kraja utakmice ostalo je još pet minuta. Činilo mi se da se ova utakmica igra isključivo zbog mene i da neko tamo negde zna da očekujem dobitak. Tresao sam se od grča, a onda je Ševčenko pao u kaznenom prostoru i … sudija nije ništa svirao. Čist penal, kao suza, nije dosudio. Ohladio sam se. Takav mi je led klizio niz kičmu, ali ja se nisam obazirao na to. Četvrti sudija je pokazao da će se igrati tri minuta zaustavnog vremena. Ostalo je još tako malo nade, a onda je Sedorf uputio dugu loptu do Šefčenka, ovaj se zajurio prema golu i sapleten pao u petercu Empolija. Sudija je ostao nem, ponovo nije svirao penal. Na bilo kojoj utakmici ovo bi bio jedanaesterac, ali na ovoj koja je meni toliko mnogo značila, ne.

Zamislite, tamo neki sudija sa kojim se sigurno nikad neću ni videti u životu lomio je moje sve, moju nadu, radost, odlučivao o mom životu, rušio me. To su stvari koje ne možete predvideti i koje definitivno ne možete uzeti u obzir prilikom odabira parova za klađenje. Ta magična nevidljiva i nedokučiva nijansa u kojoj ishod vaše prognoze zavisi od karaktera sudije, spretnosti igrača, odlučnosti golmana, ne može se predvideti nikada. I da znate da sigurni parovi ne postoje. Nikad ništa nije sigurno.

Famozni sudija je odsvirao kraj već u drugom minutu produžetka. U trenutku kada je dunuo u pištaljku, meni je počelo da lupa srce toliko jako i brzo kao nikad do tada. Toliko brzo da nisam mogao da izdržim. Uleteo sam u kola i uputio se prema bolnici. Vozio sam brzo, a srce je lupalo još brže. Počeo sam da gubim dah, uhvatila me je panika. Benzina u kolima gotovo i da nisam imao, ali ni vremena za odlazak na benzinsku pumpu. Molio sam boga da izdržim, da mi da snage, molio sam ga i da mi ne stanu kola, svašta sam ga molio. Da, boga se setimo uglavnom kad sve ode nizbrdo. Preživljavao sam svaku sekundu svog života u tih par minuta koliko mi je trebalo da stignem do bolnice.

Roman Ulog

Da li je ovo kraj?

Na semaforu sam prošao kroz crveno trubeći kako bi upozorio ostale vozače, a onda sam skrenuo u jednosmernu ulicu jer je put bio bliži. Imao sam bar toliko sreće da je sve proteklo bez ikakvog direktnog ugrožavanja drugih.

Sedeli su neki ljudi ispred bolnice, ali ja sam ne pitajući ništa uleteo u ordinaciju.

– Molim vas, meni nije dobro.

– Sačekajte malo.

– Meni stvarno uopšte nije dobro, srce mi lupa kao ludo.

– Evo, sad će doktor.

Izmerio mi je pritisak sto osamdeset sa sto trideset, a puls sto sedamdeset u minuti.     Brzo su mi dali neke dve injekcije i rekli mi da sačekam malo u hodniku.

Sedeo sam ispred, opipavao puls i pokušavao da ustanovim da li sam još uvek živ. Govorio sam sebi da će biti sve u redu, da moram da izdržim, bodrio sam se sam kad već nije bilo nikog drugog da me bodri.

Šta ako budem morao da ostanem u bolnici?

Osećaj je bio grozan, kao da sam doživeo težak nogdaun i da sam uspeo tek negde na deset da ustanem. Pomisao na brzinu kojom mi je srce lupalo, plašila me. Koliko me je delilo od smrti?  Uradili su mi EKG i poslali me kod interniste.

– Zašto ste toliko nervozni?

– Ne znam.

– Da li imate nekih problema?

– Ne.

– Opustite se, smirite se, život treba da nam bude praznik.

– Doktore, doći ću sutra kod vas u ordinaciju da uradimo kompletnu analizu. U koliko sati da dođem?

Doktor je imao privatnu, dobro opremljenu ordinaciju. Uradili smo ultrazvuk, pregledali krv, nosio sam čak i neku spravicu koja mi je na svakih petnaest minuta merila pritisak i puls dvadeset i četiri časa. Odredio mi je terapiju koja mi je zaista pomogla.

Odlučio sam da se malo posvetim sebi. Odlazio sam svakodnevno na masažu.

– Kako li vi samo uspevate da funkcionišete? Strašno ste napeti, kao žice na gitari.

Bilo bi mi sigurno bolje da sam prestao sa kockom, ali nisam. Uzalud me je ona prepodne masirala kada sam se ja uveče ponovo grčio u iščekivanju rezultata.

Roman Ulog

A da sam zaista hteo da se manem ćorava posla, govori i to što sam otišao kod psihoterapeutkinje i zatražio pomoć. Zakazala mi je terapije tri puta nedeljno. Bila je mlada, puna samopouzdanja i apsolutno sigurna da će mi pomoći. Bila je strpljiva sa mnom, a i ja sam bio strpljiv sa njom. U početku nisam puno pričao, radio sam testove i odgovarao na njena konkretna pitanja, ali nije uspevala da pronađe tu nit u meni. Bila je stručnija, ali i gluplja od mene. Unapred sam znao njena pitanja i svoje odgovore, postalo mi je dosadno. Nije bila spremna za ovu igru iako sam se predao iskreno i ceo. Kockari su uglavnom izuzetno inteligentni i samo jača i inteligentnija osoba može da im se suprotstavi. Naravno, podrazumeva se da je uz to i stručna. Suprostaviti se znači argumentovano zgaziti i pobediti kockara i naći prave odgovore za njegove dobre izgovore.

Bilo kako bilo posle nešto više od mesec dana promenili smo uloge. Psihoterapeutkinja se meni ispovedala, govorila o svom životu i o svemu što me je zanimalo. Jednom sam namerno izostao sa terapije i ona me je odmah zvala gotovo ljutita i uvređena. Ne bih želeo da zvuči pretenciozno, ali kada smo se rastali posle dva meseca terapije, ja sam se i dalje kockao, a ona je sredila svoj život, verila se i ostala u drugom stanju.

Dvanaestog avgusta vratio sam svoj dug i kamatu. Imao sam hiljadu i petsto evra, a petsto sam dodao od prodaje neke robe. Uzalud sam bio dobar na kocki petsto kada me je velika kamata ubila. Već krajem avgusta uzeo sam ponovo hiljadu evra, pa ubrzo zatim još hiljadu. Kada sam zatražio novac treći put, nisam ga dobio. Rekao mi je da nema, ali se jasno videlo da ne želi da mi da. Za petnaestak dana sam potrošio dve hiljade, a dugovao sam četri.  Krenuo sam u očajničku potragu za parama. Pare! Pare!

KONTAKT

 

 

More Stories

11 min read
5 min read
Pozovi