ROMAN ULOG 12. deo

Decembar je zaledio grad. Prelistavao sam dugo i temeljno sve imenike koje sam imao, ali nije vredelo. Od rođaka, prijatelja ni traga.  Neki me nisu čuli, a oni koji jesu, nisu me razumeli ili nisu hteli. Odgovori su uglavnom bili isti: «Sam si se uvalio pa se sami vadi» ili «Ja ti ne mogu pomoći». Ma, boli ih sve kurac za mene!

Putem nekih preporuka, stigao sam pred veliku lepu kuću u obližnjem selu. Na prvi pogled se videlo da tu ima para jer su pred kućom bila parkirana dva džipa i jedan motor, a uredno pokošena trava i fontana ispred kuće odavale su utisak «dobrog ukusa». Put do kuće je inače bio izrovan i blatnjav, a neposredno iza nje je bio neki otpad tako da je sve zajedno ličilo na stravu i užas.

– Dobar dan, izvolite.

– Dobar dan.

– Dobar dan, izvolte, možete ovde na dvosed.

Poslužili su me pićem trudeći se da ostave što bolji utisak.

U početku mi nije baš bilo jasno zbog čega se tako ponašaju, ali se kasnije ispostavilo da tada nisu još bili odlučili da li da mi daju novac, pa nisu želeli da ispadne onako kako zapravo i jeste, a to je da se bave isključivo zelenašenjem.

– Da, rekli su nam da ćete doći, ali ne znam šta da vam kažem, trenutno nismo baš u dobroj situaciji.

Bilo je jasno da me odmeravaju i da tvrde pazar.

– Da ste samo došli pre nedelju dana, ne bi bilo uopšte problema. A koliko je to vama hitno?

– Da mi nije hitno ne bih došao, zar ne?

– Ako ti nije kasno, da se čujemo za jedno mesec dana?

Igrali su svoju igru znalački, iz aviona se videlo da znaju šta rade, ali ja izbora nisam imao.

– Ne, to mi je kasno. Hajde da vidimo šta možemo da uradimo sada. Nisu to baš neke velike pare, zar ne?

– Koliko znam, treba ti pet hiljada evra?

– Tako je.

– A kada vraćaš? Nama taj novac treba, imamo neke planove.

– Desetog marta.

– Znaš kako se kreće kamata, jer ja taj novac do marta mogu da okrenem deset puta i da zaradim na njemu.

Napravio mi je ustupak, pa je umesto deset trebalo da mu vratim devet hiljada evra. Potpisao sam priznanicu i to na ukupni dug od devet hiljada, popio piće i izašao u blato.

Posle sat vremena bio sam kod taksiste, dao mu četri hiljade, razdužio se kod njega i otišao u kladionicu. Sa tih hiljadu evra u džepu izdržao sam jedva dva vikenda. Živo blato me lagano i sigurno vuklo, otišao sam ponovo kod taksiste i pozajmio ovog puta tri hiljade evra tako da sam ukupno bio dužan petnaest hiljada. Nadao sam se da ću u martu prodati svu robu koju sam imao i da ću moći nekako da otplatim sve to. Odlučio sam da ponovo spustim loptu i da počnem da igram sa nešto manjim ulozima. Kockar uvek ima neku taktiku i sva krivica oko izgubljenih para se uvek prebacuje na loše odabranu taktiku. Ali, ja vam kažem da je to totalna besmislica! Možete da igrate i na sitno i na krupno i kako god hoćete, to nema nikakve veze sa samom igrom i njenim ishodom. Ono što me je stalno vuklo dublje u igru bila je činjenica da sam uvek padao na tiketu za dlaku. Uvek su ti nesrećni suvišni golovi padali u zaustavnim vremenima i uvek mi je u poslednjim trenucima utakmice bio obaran tiket. Vidite, ono što vuče ljude u kladionicu je činjenica da sami birate sve, i par koji ćete igrati i igru. Da budem iskren, čini mi se da je od svih kockarskih igara, ovo jedna od najpoštenijih. Za razliku od elektronskih aparata koji se jednostavno programiraju, ovde je stepen vašeg učešća u igri veći. U velikim svetskim kockarnicama u razvijenim delovima sveta, postoje zakoni koji moraju da se poštuju. Elektronski aparati su tamo programirani na isplatu od devedeset osam posto. Znači da od ukupnog prometa kladionici ostaje u nekom vremenskom periodu dva posto. Kod nas se o tome ne vodi ni malo računa, tako da procenat dobitka određuju vlasnici sami. Dakle, to može biti trideset posto ili čak manje. Kada naletite na takav aparat, vi praktično nemate nikakve šanse. To je drp sistem. Kada ljudi prestanu da dolaze, gazda onda podigne nivo dobitka i brzo se pročuje da aparat baš lepo daje, i onda opet u krug. Čist lov. E, naspram toga, vi u kladionicama sami sebi presuđujete. Niko vas nije terao da igrate i niko vam nije odredio šta da igrate, mada polako počinju i u fudbalu da se naziru rezultati koji idu u prilog kladionicama. Dovoljno je da jedan favorit ne dobije meč kod kuće i na hiljade tiketa padaju. Svi smo svedoci da su u nameštanju rezultata uključeni svi: i igrači, i klubovi, i sudije. Veliki je novac u igri, pa se sad snađite.

Godina je bila užasna, para ni za lek. Posao je išao tako da gore nije moglo. Ranijih godina sam u ovom periodu imao bar par hiljada evra, a sada skoro ništa. Samo za dnevne troškove. Pića mi je pomagao u poslu.

Ne sećam se kada i kako smo se tačno upoznali. Sretali smo se povremeno u fliperani u centru sela, pa pretpostavljam da je naš prvi susret i bio tamo. Oduvek mi je ličio na Toma Sojera, jer je sa tom kovrdžavom kosom i pegavim licem stvarno i ličio na njega, ali je ipak bio i nekako poseban i svoj. Život ga nije mazio, šta više, šamarao ga je na svakom koraku, ali je on ipak bio veseo, pogotovo dok je leškario pored kanala i pecao. Tih dana je u kanalu bilo dosta babuški i šarana. Sa štapom od trske, perom od guske, malo najlona i dobrom sočnom crvenom glistom, ulov je bio zagarantovan. I to ne makar kakav! Jedino je trebalo ubaciti glistu kroz otvor žabokrečine u kanalu.

Počeli smo ozbiljnije da se družimo u prvim danima šverca. Putovali, trgovali, drugovali… Sate i sate provodili pričajući o svemu, o životu ponajviše. U to vreme se i zaljubio i oženio se. Menjalo se sve oko njega, a on je uspevao da ostane svoj. Moram da vam priznam da je bio najbolji drug koga sam imao i strašno mi je žao što sam ga povredio.

Putovali smo nekim zaobilaznim putevima koji su vodili pored salaša, proleće je poranilo te godine. Kao da je htelo da me ohrabri, pokazivalo mi je svoju snagu cvetajući svuda naokolo.

Ulazili smo naizmenično u svaku radnju koja bi se ukazala pred nama, nudili robu, ali uzalud. Uglavnom nisu bili zainteresovani ili su uzimali tek onako, par komada, čisto radi reda. Bili smo toliko zbunjeni i očajni zbog izuzetno loše prodaje, da smo u kolima dugo analizirali situaciju i pokušavali da pronađemo dobitnu kombinaciju.

A onda smo zapevali. Prebirali smo po starim hitovima Riblje Čorbe, Parnog valjka i ostalih bendova iz naše mladosti. Hitovi su se nizali, put se kratio, a mene bolelo grlo od silnog pevanja.

Bilo je oko ponoći kad smo stigli ispred njegove kuće. Izašao sam i ja iz auta u želji da malo udahnem miris tihe i tople zvezdane noći. Iz Pićine kuće čuli su se vapaji pomoći i odmah smo potrčali kao sumanuti. Jauci i vriska su zvučali više nego jezivo.

Pića se sapleo o stepenice na tremu, a ja sam ga preskočio i uleteo u sobu.

– Šta je bilo!?

Njegova žena, Erika, ležala je na krevetu i zapomagala bolno i panično. Bila je u sedmom mesecu trudnoće i počeo je prevremeni porođaj.

– Brzo u kola!!

– Joj! Ne moguuu!

– Moraš- počeo sam da vičem.

Krenula je, a onda zastala na vratima.

– Ne, ne moguuu!!!

Naježio sam se. Znao sam da tu ne sme da ostane, jer mi niti nešto znamo o porođaju, niti imamo čime da joj pomognemo. Kroz glavu mi je jurila i topla voda i sterilisane makaze i pupčana vrpca i krv. Ne, preveliki je rizik da ostane tu.

– Erika, ta nećeš se valjda tu porađati, naopako, moraš otići kod doktora.- progovorio je Pića.

Tada sam prvi put osetio ono lalinsko u njemu.

Ona je zapomagala, on je ubeđivao, a ja, ja sam tako jako i grozno opsovao da su se presekli u trenu. Osetio sam da je to možda dobitna stvar, pa sam počeo još glasnije i vulgarnije da psujem.

Obasuta psovkama uspela je da se dovuče do auta i nekako smo je ubacili unutra. Ni dan danas ne znam kako se treba ponašati u takvim situacijama. Sigurno da postoje neka teoretska pravila, ali se često pokaže da praksa nema baš puno veze sa teorijom. Svejedno, cilj je bio da je odvedemo do doktora i bili smo na tom putu. Disala je ubrzano, a jauk se prolamao kroz ravnicu.

Niko od komšija nije izašao da pomogne. Komšije? Ma, neka im crkne krava!

Vozio sam brzo, ali pažljivo i bio sam koncentrisan kao nikad pre.

– Izdrži još malo, evo stigli smo.

– Neeeeeeeeeeeeeeeee!

– Pa vidiš da smo stigli.

– Joj, ne moguuuuuu!

I stigli smo.

Ambulanta je bila zaključana i ja sam počeo da lupam po vratima toliko jako, da je staklo bilo na granici pucanja. Video sam sestru u hodniku kako lagano manekenskim hodom, korak po korak ide da mi otvori. Bila je vidno ljuta, kao da je bila na pragu orgazma koji sam joj odložio. Gledali smo se kroz staklo na vratima, a ona je u inat meni dugo prevrtala po džepovima tražeći ključ. Htela je da mi se osveti i da me isprovocira do kraja, ne bi li time pokazala ko je zapravo gazda u ovoj ustanovi.

– Požuri, bre! Jesi li ti normalna, žena se porađa u kolima!

– Ma šta mi kažeš.- prozbori ona sa kiselim osmehom i podrugljivo.

– Jebaću ti mater samo ako se nešto desi, polomiću te!

Pao mi je mrak na oči i ispostavilo se da se dama odmah uozbiljila zbog mojih reči. Pravila u komunikaciji, uostalom kao i sva pravila ponašanja u našoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, ne poštuju se. Jednostavno, ne isplati se da budeš fin, jer se ono što izgovoriš odbija kao eho. Primilo se to oštro i bezobrazno u narodu, pa pojedinci razumeju samo takav ton i takve reči. Ako ste kulturni, vi ste ili mekučac, ili peder, ili pametnjaković.

Ko nam je kriv zbog toga? Zapad? Ma, naravno…

Preneli smo je u kola hitne pomoći i tu se odmah porodila. Odvezli su ih u bolnicu, Eriku i malog Emila, teškog dva i po kilograma.

Šta bi se desilo da smo zakasnili te večeri, da smo otišli na poker ili rulet?

Petog marta je već bilo očigledno da je posao pukao i da ove godine neću zaraditi ni cent.

Pet dana je ostalo do vraćanja duga, a ja sam bio na nuli.

– Možda mogu malo da ti pomognem,- reše Pića- Vidim koliko se mučiš. Obići ću sve one od kojih mogu da uzmem neke pare, pa ću ti dati da malo dobiješ na vremenu. Ne znam koliko mogu da sakupim, ali to ćemo morati da vratimo najkasnije za par meseci.

– Imam stan koji mi je ostao od roditelja, pa ću ga prodati ako ne budem mogao drugačije.

Stan je vredeo dvadesetak hiljada evra i računao sam sa sigurnošću na taj novac. Stan se doduše vodio na babino ime zbog neke papirologije, ali podrazumevalo se da je moj.

Sedmog marta sam u rukama imao sedam hiljada evra koje je sakupio Pića.

– Evo, ovo ti je veštačko disanje dok ne prodaš stan, pa ćeš mi vratiti.

wwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwwww

Kontakt telefoni HERC TIME Stanković za zakazivanje konsultacija

HERC TIME kontaakt: 0653342321,  0693342321

Za inostranstvo kontakt/ viber +381653342321

Cena Konsultacija- 150 Eura u dinarima po srednjem kursu NBS

Konsultacije na kojima po zahtevu klijenta prisustvuje Dejan Stanković – cena 300 Eura

Konsultacije u kancelarijama u Novom Sadu   ili  preko Vibera se zakazuju.

Konsultacije obuhvataju: procenu stepena problema sa kockanjem, testiranje i analizu ličnog problema sa preporukama kako je najbolje dalje nastaviti Program za prestanak kockanja.

Program odvikavanja je individualan, radi se sa svakim klijentom posebno. Svako ima svoj program kako je najbolje i najbrže da se problem reši. Ukoliko je problem u početnoj fazi dovoljno je par časova.                                          

Uplata se vrši direkno na račun firme HERC Time Stanković- Augusta Cesarca 18, Novi Sad:

Raiffeisen banka A.D.- Beograd     265-7600310000042-15

Račun nakon uplate dobijate na mail koji ste nam dostavili prilikom uplate.

@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@@