јул 13, 2024

www.kockanje.org

Odvikavanje od kockanja. Edukacija protiv kockanja.

Roman ULOG- deveti deo

6 min read

Roman ulog

Roman ULOG

Pristao sam da se odselimo u drugi grad. Ona je počela da radi i obrazi joj se ponovo zarumeneše. Pred nama su počeli da se nižu bolji dani, ali i dani inflacije i nepresavijenih novčanica sa ko zna koliko nula. Uzeo sam stvar u svoje ruke i zaposlio se. Išlo je dosta traljavo dok nismo počeli da radimo na subotičkom buvljaku. Uortačio sam se sa Pićom i krenuli smo. Radno vreme na buvljaku je bilo od jutra do sutra, pa smo radili naizmenično jedan noću, a drugi danju. Počeli smo da zarađujemo. Osmehivali su mi se aparati iz obližnjih lokala, ali sam se osmehivao i ja njima. Sa tim je bilo gotovo.

Osmehivale su se i neke Rumunke, Mađarice, sve je bilo na prodaju. Pet maraka za oralni seks, a za deset si mogao da dobiješ šta si hteo.

Te noći je izmereno minus dvadeset i tri stepena. Grlio sam šoljicu čaja i čekao da pristigne voz iz Bara kojim su dolazili šverceri iz Crne Gore, inače odlične mušterije. Pokušavao sam da se zagrejem u dubini svojih misli…

– Komšija, gde ćeš posle pijace?- upitala me prodavačica sa susedne tezge.

– Meni stiže smena tek ujutru u osam, a zašto pitaš?

– Hej, pa ti se mene ni ne sećaš.

Zagledao sam se, ali taj vidljivi deo lica mi nije mnogo govorio. Kapuljača na glavi, šal na ustima, ko bi to mogao biti?

– Nataša, igrali smo se zajedno na guščijaku. Sećaš se?

Nataša je bila zaljubljena u mene čitavo jedno leto. Naravno da se sećam. Devojčurak nekoliko godina mlađi od mene, ali se ta razlika u godinama vidno istopila jer je preda mnom stajala prava devojka, ili žena?

– Udata si?

– Ne, ja čekam tebe- reče i prevrnu okicama- Ma, šalim se, znam da si se oženio.

Ćaskali smo malo o poznanicima, tračarili, a onda je počela gužva i borba za kupce.

Noć se lagano krunila u gvozdenjake, gvozdenjaci u desetice, a desetice u stotke. Letele su marke na sve strane, a onda je najednom počelo da sviće, i dugi redovi postadoše vidljivi. Smena je stigla i mogao sam da krenem na zasluženi odmor.

Roman Ulog

– Ja sam kolima, odbaciću te do kuće- reče Nataša.

Vozila je polako, put je bio zaleđen, ali presudna je bila njena želja da vožnju makslimalno oduži. U kolima nas je sustigla patetika, počev od muzike pa do priče o detinjstvu. Vetar je orao ravnicu, a u nepreglednoj daljini, nebo je uzjahalo zemlju.

– Znas, mislila sam sa tobom ozbiljno. Sve ove godine sam se nadala da ćeš doći.

Pričala je i pušila. Duboko uvlačila dim u sebe, zadržavala ga malo, a onda dugo i polako izbacivala iz sebe. Znam da se tako puši, ali ovo je bilo nekako drugačije, kao kad čovek ćuti jer ima svoje razloge. Tako je ona pušila, razumeli smo se bez reči. Opsovala je par puta jer je morala da vozi u drugoj, pa je motor strašno brujao. Nisam je takvu znao, uvek je bila nenametljiva, ali je njena prirodna lepota osvajala prostor. Sa koliko li je njih bila?

– Stani tu ispred svoje kuće, a ja ću dalje pešaka.

– Nikako, samo da popijemo kafu, pa ću te ja odbaciti.

– Ja kafu ne pijem, a i jedva čekam da se malo ugrejem.

– To mi duguješ za vožnju.

– Dobro, ali sa puno mleka.

Soba je bila mala. Cvetne šare u nizu pravilno povučene valjkom razlile su se na limun pozadini. Moler izgleda nije pio tog dana. Uključila je dve grejalice i brzo se zagrejalo. Mirisalo je sveže i prijatno. Donela je kafu i dve čašice.

– Šta ćeš da popiješ?

– Stvarno ne bih ništa.

– Neki liker?

– Ne.

– Ja moram jedan.

Popila je dva, jedan na eks, a drugi je gustirala.

– Noćas je baš bilo hladno- prošapta- ali je vredelo, zaradila sam sedamdeset i pet maraka.

– Lepo ti je ovde.

– Odmah ću doći.

Zagledao sam svaki kutak sobe ne bih li nekako uspeo da saznam nešto više o njoj, možda neki skriveni detalj ili tajnu. Smešila se bezbrižno sa mnogih slika koje su bile besprekorno poređane, i svaka je bila u drugačijem ramu. Visile su na zidu u četri reda praveći trougao. U prvom redu četri, pa tri, dve i na kraju jedna. Bila je lepa. Nekako bezobrazno, napadno lepa. Provokativna i fotogenična. Kovrdžava kosa i nasmejano lice. Koliko li je srca slomila?

– Izvini, evo me.

Stajala je preda mnom namirisana, okupana, u kućnoj haljini i papučama. Mokra kosa joj je baš lepo stajala, a sočne mesnate usne su postale izraženije, bubrile su. Njen miris je zagospodario sobom i mojim čulima, miris prezrelih kajsija, kajsija koje smo zajedno brali pre mnogo leta.

– Idem sad- ustadoh i pogledah je pravo u oči ne bih li joj stavio do znanja da sam odlučan u svojoj nameri. Nije me pročitala ili jednostavno nije htela da poveruje u to, tek haljina joj najednom skliznu niz telo. Naga i prelepa, stajala je preda mnom. Pogled mi se razlio po njoj, zaustavivši se tek kraj dva mala mladeža na stomaku, malo niže od pupka pa u stranu prema boku.

– Daj mi ruku.

– Nataša…

– Da li znaš da ne mnogu ni sa kim posle tebe? Niko nije tako lud, tako blesav kao ti. Svi su obični i tako prozirni, tako dosadni posle tebe. Ja ne razumem, ne zaista ne razumem zašto svi beže čim počne da pada kiša. Pa tako je lepo pokisnuti, pokisnuti do gole kože, pokisnuti toliko da te umori sva ta kiša koja te kvasila! Sećaš se kako smo mi kisnuli? Skinuo si majicu da me zaštitiš, a onda sam i ja umesto da pokrijem kosu skinula svoju…i kisnuli smo. Drhtala sam, ali ne od hladnoće jer je kiša tog avgusta bila pretopla, već od teskobe, bilo mi je pretesno u sopstvenoj koži. Misliš da sam luda, da ne znam šta pričam? Misliš da sam totalno odlepila? Ja te molim, u ime svega, ako ti je makar imalo stalo do mene, molim te napravi mi jednog malog šašavka kao što si ti. Sada! Odmah! Molim te, samo jednog malog šašavka…

– Nataša, izvini, razumi i ti mene, izvini- okrenuh se i posle par koraka, već sam bio na ulici.

Sve što mi je trebalo bio je san, i šolja toplog čaja. Nikada nisam prevario Anu, ne na taj način. U mom neukorenjenom delu srca bilo je mesta samo za nju, za moj maslačak.

Roman Ulog

Dan uoči Svetog Nikole, vratio sam se kući. Putovao sam vozom, stigao sam negde pred zoru sa dve hiljade i sedamsto maraka maraka u unutrašnjem džepu kaputa. Moj otac je tada primao platu pet maraka. Zadovoljstvo je bilo još veće jer je novac bio u sitnijim apoenima od deset, dvadeset i pedeset maraka, pa je to bila jedna hrpa para. Ušao sam u stan i ugledao srećna i ozarena lica. Ne postoji novac kojim se iskrena zabrinutost i radost ponovnog susreta mogu kupiti. Definitivno, nikad više neću videti tu sliku. Mojih roditelja nema, nestao je sjaj i jedina bezuslovna podrška.

Zagrlio sam svoj maslačak, izvadio pare iz džepa i bacio ih uvis. Novac se razleteo svuda po stanu.

– Evo ih pare, jebene pare!

Ukus pobede je bio sladak.

U torbi sam doneo puno sitnica o kojima su mnogi mogli da sanjaju tih dana, nekoliko boksova cigareta i dva kinder jaja. Bio je divan zimski dan, bistar i čist.

KONTAKT

 

 

 

More Stories

11 min read
5 min read
Pozovi