Roman ULOG osmi deo

Roman ulog- osmi deo

Počelo je da se zakuvava. Od nemira i straha plela se 1991. godina. Trube su pozivale na juriš, a lokalni cmizdravci su postali opasni momci. Logika i razum su sabijeni u ćošak, i bilo je, blago rečeno, vrlo diskutabilno pozivati se na njih. Ma, bilo je grozno.

Posao sa poker aparatima je počeo da cveta. U svakom kafiću je bio postavljen najmanje po jedan aparat i to na vidno i centralno mesto. Igrača je svakim danom bilo sve više i više. Kockanje je bilo alternativa bedi i siromaštvu, bila je odraz teško predvidljive budućnosti.

Fafa i ja smo i dalje igrali u paru. Svakodnevno od jutra do sutra, sa malim ulozima, tek da smo u igri. Nismo bili svesni da se naša sudbina nalazila u tuđim rukama, kuvala se negde u tuđim procenama, pohlepama, željama, začinjena lažnim patriotizmom. Dozirana u malim količinama, ličila je na lek, ali pri konzumiranju malo veće doze, postajala je ono što zapravo jeste, otrov. Neki povraćaju i dan danas od toga. Ukusi su različiti i obično se kaže da o njima ne treba raspravljati, ali sada vidimo da je trebalo, itekako trebalo. Prepuštanje nam je došlo glave.

Eh, puste želje, gde bismo samo bili da je manjina pametnih kojim slučajem u većini?

Možda se nije moglo, a nije se ni smelo. Plen je bio ogroman. Na naš račun su pili, jeli i obogatili se mafijaši. Ma, kako je bilo, znamo svi…

Znate šta me samo boli?

Što ih nismo rasterali petog oktobra, što smo im dozvolili da opet izađu iz svojih mišijih rupa. Oporavljeni, bezobzirni, pripremljeni za nove podvige.

Promenjeni?

Roman Ulog

Ma, baš me zabole da li su se promenili ili su pod maskama. Nažalost izgleda da su svi oni ista ekipa i da definitivno igraju protiv nas, protiv običnog naroda jer drugog objašnjenja za sve propušteno nema. Pa vidite i sami, nikad nismo načisto sa političarima, oni uvek nađu milion razloga da se posvađaju ali i da se uortače kada se rejting zaljulja, baš kao i zec i lisica kada  zima zareži. Pronađu oni tada i par dobrih stvari kod koalicionog partnera ne mareći ni malo što im se celokupna prethodna pljuvačina istih vraća i lepi za lice. Ma nema veze, sve je to za dobrobit naroda i države uopšte a i izmislili su Kinezi veštačke obraze na naduvavanje tako da su svi čisti kao suze, suze napaćenog i uvek iznova prevarenog naroda, naroda koji se nada da će redaljka ipak jednom prestati. Žalosno je samo što svaka nova garnitura političara ima istu želju, da i oni uzjašu malo. Vremenom se tehnike jahanja menjaju ali suština ostaje ista…

Čekali smo svoj peterac, četri iste sa džokerom. Fafa je došao do nekih para, pa smo rešili da ih udvostručimo. Tako se uvek počinjalo.

Ideja vodilja kockara je da udvostruči sumu i ona traje sve dok se pola ili čak dve trećine para ne izgubi. Onda se kriterijum snižava i glavni cilj postaje samo da povratimo uloženo i izađemo sa sumom sa kojom smo i ušli. A kada se ostane samo na sitnini, onda su kriterijumi i najniži, onda je dobro da dobijemo makar pola ili trećinu sume, da ne izgubimo baš sve. Čudno, ali tako je.

Ne sećam se ko je predložio da odemo u Dogu, mračan kafić u suterenu biblioteke. Tu sam je prvi put video. Umalo da se zaglavimo na ulaznim vratima. Bila je to zaista ona, izvajana u mojim mislima, nedosanjana u snovima, isprošena u pesmama. U sjaju njenih očiju, video sam sebe, drugačijeg, ispravnijeg, onakvog kakav sam želeo da budem. Kunem se, prvo što sam pomislio bilo je da želim da je usrećim. Te noći nestala je u deliću sekunde, baš kako je i došla.

Sledeće večeri smo sedeli i čekali da se pojavi. Ispijali piće, pametovali i čekali, kao na pecanju. Ušla je sa drugaricom i oslonila se o šank. Nikad do tada nisam imao problema sa devojkama, ni da priđem, ni da se mimoiđem, a ni da zaobiđem, ali te večeri sam blokirao skroz.

– Fafo pomagaj! Samo joj reci da ću je čekati ispred kafića, ništa više.

Par minuta kasnije prepoznao sam muziku njenih koraka. Gazila je kao po tipkama klavira.

Franc List? Setno i diskretno, baš kao da dolazi iz neke druge dimenzije, muzička podloga za sve tuge ovoga sveta.

– Mene čekaš?

Hej ljudi, pa ona je stvarno živa. Živa i slatka kao figurice od marcipana.

– Izvini da te pitam, da li je to tvoja kosa? Nadam se da nisi od snega i da te neće otopiti ovo proleće?

– Ana- pružila mi je ruku.

Ćutao sam par trenutaka kao hipnotisan, a onda hitro pružio ruku i počeo sa pričom.

Dugo smo šetali te večeri, razgledali izloge sa cipelama i neke druge. Govorio sam joj kakva bi joj haljina lepo stajala i ubeđivao je da su baš one minđuše, prve u trećem redu, stvorene za nju. Recitovao sam joj neke stihove na klupi u parkiću ispred osnovne škole, a ona je bila smrtno ozbiljna. Gledala me je akvarelnim pogledom koji nije ništa skrivao ali je bio nedokučiv pa sam pokušavao da je pročitam po pokretima i dobro odmerenim rečima. Kasnije nas je i neki njen drug davio vrućim kokicama, sećam se da smo jedva uspeli da ga se rešimo.

– Ne znam da li ćemo se ponovo videti. Nema smisla, uskoro završavam školu i odlazim iz grada, a imam i jednu bračnu ponudu…bolje reći dve.

Ne sumnjam lutko, samo da li je konkurs još uvek otvoren? Predaću i ja svoju molbu pa šta bude. Važi?

Nizali su se dani kao trešnje i mi smo ih jeli u slast, halapljivo, ne mareći za progutane koštice. U našem akvarelu svetlucale su najlepše boje i naziralo se sunce sa oreolom neskrivene žudnje. Poklanjao sam joj svakog dana maslačke, koje bi duvali zajedno uz pregršt raznobojnih želja. Sklapali smo figurice od kinder jaja i mogu vam reći da je Ana bila daleko spretnija od mene. Sedeli smo uveče sa njenom gazdaricom i maštali o tome da i mi jednog dana, zajedno dočekamo sedamdesetu.

Tih dana se nisam kockao. Mislio sam samo o njoj. April je uživao u njenom glasu i obasjavao njeno lice. To su bili najlepši dani u mom životu. Gledajući na sve to iz ovog ugla, ne znajući koliko ću uopšte još živeti i da li će mi još danas zelenaši doći glave, znam samo da želim ponovo da se borim za njenu ljubav.

A sve je išlo lagano. Nosili su nas dani kao vetar one naše maslačke. Nismo se opirali, bili smo zaneseni i uramljeni u taktove pesme «Sinoć mi je trava na tebe mirisala, lepotice plava zašto si mi zbrisala…» .

Curelo je proleće, ostao je samo diplomski i morala je da ode iz grada. Nije se postavljalo pitanje da li, već kada ćemo se veriti. Sedeli smo na obali reke i bez reči se razumeli, ne možemo jedno bez drugoga. I ljubili smo se dugo, dugo. Nisam je zaprosio ni na jedan od hiljade mogućih načina, ali ne znači da neću, ako uopšte preživim.

Kako da preživim?

Svi trikovi sveta sada mi ne mogu pomoći, jer preduboko sam zabrazdio. Šteta! Kada bih imao samo jednu šansu, nešto kao poslednju želju!

Tražim li previše?

Samo jednu jedinu, poslednju šansu. Kako bih samo znao da se oporavim, osećam u sebi snagu, ali nikoga nije briga. Ili, kada bih imao vremena, makar jednu godinu fore da ispravim i poravnam sve!

Zar je to previše?

Vreme, o, tako mi je potrebno vreme! Ubija me ova neizvesnost.

Gledam kroz spuštene roletne. Možda sam trenutno siguran samo u ovih pedeset kvadrata?  Možda me tamo iza ćoška već čekaju. Ne smem ni da uključim telefon. Mogu da zamislim samo koliko je propuštenih poziva i pretećih poruka. Teško je u haosu života razdeliti stvari na bitne i nebitne. Tek sad osećam koliko je nevažno gledanje televizije, mobilni, nerviranje zbog kvara automobila. Sve su to čiste gluposti. Ponavljam, gluposti koje nam život nameće naspram pravih vrednosti.

Jedino čega sam se plašio tih dana bilo je da je ne povredim i  ne izgubim. Uradio sam i jedno i drugo iako sam je voleo iskreno i slepo, i srcem, i glavom, i prstima koji su dugo klizili niz njen vrat…

Seme strasti koje je đavolak posejao već je uveliko klijalo, razvijalo se i počelo da daje plodove, gorke, otrovne. Zaliven suzama, patnjom i nemirima korov se sve više širio i postajao jači i žilaviji, osvajajući sve više moje srce. Zid među nama je počeo da se gradi, svaki novi dan donosio je novi red cigala. U njenim očima, moja se ljubav prelamala kao odraz u vodi koja talasa. Izduživala se, nestajala, pa se ponovo vraćala u trenucima kad je vetar uzimao dah. Jednostavno, moja je ljubav postala neizmerno slana. Ona bi je snagom svoje čistote ipak oblizivala jezikom, primala na usne i pila je kao najnormalniju stvar jednog braka. Htela je da se trampimo i nudila mi je toplinu uvek kad sam joj darivao suze, po jedan zagrljaj za svaku moju laž. A laži je bilo na pretek, plele su se. Lagao sam da ne lažem, i tako u nedogled. Verujte da znam da sam kriv i da sam hteo da sve to prestane, ali nisam imao snage da nešto preduzmem. Mrzeo sam sam sebe zbog svojih postupaka, zbog svog kukavičluka da o tome progovorim i da priznam već jednom svima da sam kockar i da želim da izađem iz toga. Sebi bih možda još i nekako mogao da priznam, ali me plašila reakcija okoline, plašio sam se okrenutih leđa i uvredljivih pogleda. Lakše mi je bilo da nastavim u nadi da ću se kockom izvući od kocke, ali to je nemoguće. To je samo običan izgovor, jedno glupo opravdanje i ništa više. Kockom se ne može protiv kocke. Zamalo da poludim zbog svega. U to vreme, znaci poroka postali su uočljivi. Bio sam nervozan i ljut kad nisam imao para, a veseo i poletan kada sam dobijao. Sve mi je zavisilo od para, čitav život, do takvih detalja da sam recimo uživao u gledanju najglupljeg filma kad me je išlo, a nervirala me i najbolja utakmica kad sam gubio. Isto je bilo i sa hranom jer sam jeo bilo šta kad sam bio pun para, a najukusnije odbacivao zatrovan besom zbog gubitka.

Vremenom, želja za lupkanjem tipki aparata je postala nesnosna. Postala je važnija i od samog novca jer se više manje redovno gubi, pogotovu ako naletite na aparat koji je programiran da ne daje. To su gazde radile povremeno da bi i u onako nelegalnim radnjama pridodali još malo lopovluka i prigrabile sebi siguran ćar.

Ronam Ulog

– Dok ima gusaka, biće i paprikaša- govorili su pojedinci.

Odlazio sam na kockanje unapred pripremljen na to da ću izgubiti, ali da ću se dopingovati muzikom aparata. Izvlačio sam i poslednji dinar iz kuće. Krao novac od roditelja, supruge, a kada sam vremenom sve prokockao počeo sam da kradem i  sitnice od zlata. Prsten i lančić moje majke koji je dobila za svoj dvadeseti rođendan, neprocenjivu uspomenu, prokockao sam za pola sata.

Kako se samo sve može brzo prokockati?

Jednostavno podignete ulog na najveći mogući i ako vam     aparat ništa ne da u nekoliko ruka gotovi ste.

I onda uključite ponovo i kraj. Sve je to isprogramirano i ide jako brzo. Na tim aparatima jedino možete dobiti ako ne igrate.

Gledao sam je posle mesecima kako tuguje. Iako je pokušavala da to sakrije od mene prebacujući temu na druge stvari, uzalud,  poznavao sam svoju majku.

Ponavljao sam stalno u sebi da moram prestati, da je vrag odneo šalu, nisam mogao.Jednom sam tako ukrao iz kuće petsto maraka. Hteo sam da odem i da ih udvostručim. Naravno, neću se žuriti, igraću polako i biće sve u redu. Sad je šansa da se malo povratim.

A šta ako izgubim?

Ma, snaći ću se nekako, pozajmiću od nekoga, ali imam osećaj da ću ovog puta dobiti. I dobio sam, po džepu kao i uvek.  Škripao je sneg pod nogama, satima sam lutao gradom obilazeći ljude od kojih bi mogao da pozajmim novac. Bezuspešno. Para nisam imao, a bez njih nisam mogao da idem kući. Prelazio sam sa jednog kraja grada na drugi u jednom dahu. Ponižavao sam se molećivo tražeći novac na zajam. U jednom trenutku sam shvatio da nemam više gde da odem jer je bilo kasno. Nikad neću zaboraviti to veče. Sneg je tako čarobno padao pod sjajem uličnih svetiljki, bilo je nezamislivo toplo, nekako svečano. Svetla sa okolnih prozora su treperila i mamila me. Stajao sam dugo ispred zgrade i gledao zaljubljene parove baš kao što bolesnik iz sobe gleda zdrave. Setno, pomalo zavidno, ljubomorno. Hteo sam da legnem u taj sneg i da se ne probudim.

Šta li rade sada?

Možda na stolu još stoji večera?

Minuti su prolazili, a ja jednostavno nisam imao rešenje. Sa jedne strane, znao sam da su zabrinuti za mene, a sa druge, nisam mogao da se sretnem sa njihovim pogledima. Bolelo me je, zato što me stvarno bolelo, zato što njih boli zbog mene, zato što sam ja uzrok svega, i …bolelo me neizdrživo.

Ušao sam. Niko mi ništa nije rekao, ćutali su, a znali smo šta prećutkujemo. Ušao sam u sobu, klekao sam na kolena i počeo da plačem. Gušio sam se u suzama. Vapio sam za pomoć, u nadi se da će neko shavtiti, pružiti ruku. O, ne krivim ja nikog. Niti imam razloga, niti imam prava, niti bih mogao i jednu lošu reč da izgovorim, ali strah od istine je bdeo nad nama. Klekla je kraj mene i poljubila me. Nisam mogao da dišem, trebalo mi je mnogo više vazduha od onoga koliko sam mogao da udahnem. Skinula je sve sa sebe i u ruke mi stavila tople, nežne grudi. Klijao je život iz njih, i ja ih dotakoh usnama. Ležali smo, ja na podu, a ona na meni.  Upleli smo svoje prste,  misli i tela. Igrala se. Uzdahnula je, a onda počela da plače. Brisao sam poljupcima njene suze, nije prestajala da plače. Grlili smo se jako, do bola, osećao sam da me voli.

Nisam želeo ovakav život za nas, ali sam i dalje bio u istom vozu. Vozali su me kako je ko hteo, dok sam ja razapet između strasti i razuma plutao po tuđim željama. Bio sam svačiji prijatelj. Svima, osim svojih najbližih. Danas se nekih likova jedva i setim. Kako samo lica brzo izblede, čudo jedno! Nestaju u magli, u hodnicima sećanja, imena, nadimci. Sve se rušilo, gradio se sam od sebe nevidljivi zid među nama.

Za probleme sa kockanjem pozovite nas. 0653342321

+381693342321

And everyone who wants to support the writer. THANK YOU

PEY PAL >   edukacija.herc@gmail.com

HERC TIME