8 маја, 2021

Herc Time

odvikavanje od kockanja

Roman ULOG- Četvrti deo

5 min read

Nekako se poklopilo da smo sa polaskom u školu počeli i da se klikeramo. Oči su nam bile prepune jednobojaca, šarenaca i gvozdenjaka. Tako nekako zamišljali smo i život pred sobom. Počelo je uobičajeno, kliker za kliker. Ništa naročito, rećićete, pa to rade sva deca. Naravno, samo što smo mi vrlo brzo prešli sa klikera na stripove, zatim knjige, sitnice iz kuće i na kraju, novac.

Da, klikerali smo u bilo šta. Jedan pogodak,  jedna knjiga. Bili smo mali, ulozi su bili mali, a kratko je bilo i vreme provedeno u igri.

Već negde u petom razredu sve slobodno vreme provodili smo kockajući se. Gađali smo prečku sa sedmerca i stative. Lobovali se. Šutirali sa gola na gol. Svaka je igra nosila svoje poene, a poeni su se pretvarali u robu. Nije bilo važno šta si dobio, već da si dobio. Prelazile su nam stvari iz ruke u ruku, kao na buvljoj pijaci. Najviše su kružile ploče jer si neprimetno mogao da ih doneseš kući pod izgovorom da si ih uzeo na slušanje. Sa garderobom je išlo malo teže. Igrali smo i šah, bacali pikado. Ne mogu više ni da se setim svih igara, ali znam onu najbolju, a to je bila igra na međunarodnom putu. Naime, nedeljom pre podne smo se okupljali na stepeništu koje je gledalo na put i pogađali koliko će vozila proći za dato vreme. U ovoj igri su učestvovala sva deca, nas petnaestak, jer ishod nije zavisio od sportskih predispozicija već od puke sreće. Za jedno pre podne moglo se puno zaraditi, ali i izgubiti.

Kako se duh igre razvijao, igre koje smo igrali su postale konkretnije i ozbiljnije. Ozbiljniji su bili i ulozi. Negde u osmom razredu počeli smo da igramo poker. Do tada je sve nekako i štimalo, a onda je kocka počela sve više da uzima maha. Zavlačili smo se po ulazima i satima igrali. Omiljeno mesto nam je bila osmospratnica u kojoj su stanovi počinjali od petog sprata. Do petog su bile kancelarije, ali one su imale neki sporedan ulaz, pa smo među hladnim zidovima, na promaji, mogli neprimetno da igramo do mile volje.  Tada smo već igrali isključivo za novac. Do njega je bilo teško doći, snalazili smo se na razne načine. Ne samo da smo novac od džeparca uvlačili u kockarske kanale već smo počeli i da ga izvlačimo od roditelja. Tražili smo novac za užinu koju nismo dobijali, za knjige koje nismo naručivali, za izlete na koje nismo išli, za članarine u raznim udruženjima. Počeli smo da lažemo, a ko laže taj i… Krađe su počele nešto kasnije. Zbog tih teškoća sa parama bilo je izuzetno važno da se dobije kako bi se što duže ostalo u igri. To je sa sobom povuklo i obeležavanje karata, amaterski i skroz providno. Počele su i prve tuče. Do tada se zaista, što nije uobičajeno, nismo tukli, nismo se čak ni svađali… Počela su i prva grupisanja i igre u parovima.

Zakazali smo igru za petnaest časova u hladnom ulazu. Ja sam došao kod Fafe negde oko četrnaest. Roditelji su mu bili gluvonemi, pa smo mogli da razgovaramo slobodno. Fafa je inače stariji od mene godinu dana, mislim tačno godinu dana. Kakva slučalnost! Bio je jedinac kao i ja, pa smo tih dana bili jako bliski, da ne kažem nerazdvojni. Odrastali zajedno, sanjali zajedno… Danas se ni ne čujemo.

Da li su samo loša vremena kriva za to?

 

– Šta misliš da li su i oni u paru?

– Ne znam, ali nema veze. Mi igramo pola-pola.

Na putu do zgrade sreli smo Đoleta. Beke je već bio tamo. Đole je gubio tih dana, nije ga htelo. Brzo je ostao bez para, pa je produžio da igra u bodove. Zaista ga nije htelo, ili je naša taktika bila dobra…

Posle skoro dva sata bili smo u Đoletovoj sobi.

– Evo vam poreznici, birajte.

Beke je izabrao komplet od preko hiljadu značaka, dve nove majice i plitke svetloplave starke koje je Đole baš prethodnog dana dobio. Primetio sam suze u njegovim očima, bio je umoran od igre, umoran od poraza, umoran od svega u svojoj petnaestoj. Kako bi to lepo bilo da je tada taj umor nestao, da se nije primio, da nije uživao u nama.

– Biraj, trenerka, vokmen.

Đole je bio moj školski drug, išli smo u isti razred, zezali se, davali onaj veseo ton na časovima matematike i fizike, takmičili se u glupiranju. Trenirao je košarku i bio najbolji igrač naše generacije u gradu. Stalno je išao na košarkaške kampove i uvek bi se vraćao još bolji i spremniji. Svi su mu predviđali uspešnu karijeru, jer je kao od šale pogađao koš sa centra igrališta. Igrao je basket jedan na tri i pobeđivao nas redovno i to ne zato što smo mi bili trube, nego on jednostavno nije promašivao. Bio je rođeni pobednik. Ovaj dečko koji je stajao preda mnom nije bio taj o kome su govorili.

– Hoćeš možda sat?

Znao sam dobro taj sat, bio je to sestrin rođendanski poklon. Počeo ja da ga skida sa ruke.

– Nemoj. Uzeću ovaj novi politikin zabavnik i ovu fotografiju..

Nasmejana lica na fotografiji, naivna i ni izbliza spremna za život, pravi surovi život čiji su se obrisi nazirali negde u daljini.

– Nemoj da me zajebavaš. Biraj!

– Ja sam izabrao.

Fafa me je čekao ispred zgrade da podelimo plen.

– I ?

– Ništa. Nisam mogao, Beke mu je pokupio sve. Nego, imamo nešto para, ti ih uzmi i onda smo kvit.

– Ma, ne, u redu je…

Fafa je imao dušu, ne sumnjam da je ima i danas, ali…

 

 

 

 

 

More Stories

5 min read
6 min read
6 min read

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Call Now ButtonPozovi