мај 21, 2024

www.kockanje.org

Odvikavanje od kockanja. Edukacija protiv kockanja.

Roman ULOG-sedmi deo

5 min read

Idemo na jedno mesto da ti pokažem nešto, dopašće ti se sigurno. Pisao sam ti o tome, sećaš se?

Klimnuo sam potvrdno, iako nisam znao o čemu Nebojša priča. Ja sam tek izašao iz vojske i bilo mi je pravo zadovoljstvo gledati osunčane ulice i retke prolaznike kako neobavezno špartaju gradom ne mareći ni najmanje za jutarnju fiskulturu i dizanje zastave. Žudeo sam za civilnim životom.

Kafić u centru grada, baš preko puta pozorišta. Konobarica je čistila ispred lokala i nije skrenula pogled dok smo ulazili. Seli smo za šank taman ispred poker aparata.

– To je to brate. Kako ti izgleda?

– Ne znam kako funkcioniše?

– Sad će nam uključiti pa ćeš videti- reče Nebojša i okrete se ka konobarici koja je upravo ulazila- Može ovde hiljadu poena?

– Može, samo da uzmem ključ. Evo, hiljadu poena. Nešto za piće?

– Naravno.

– Gledaj ovde brate. Ovde deliš, ovde menjaš karte, ovde biraš ulog.

Objašnjavao mi je sa puno strasti svaki potez, svaki detalj, kao da se ne daj bože radilo o životu ili smrti. Bilo je u tome istine, ali nismo toga bili svestni.

– Vidiš, naš je ulog pedeset poena. Sad imamo dva para, znači sto poena. Možemo da učipimo, a možemo i da pogađamo karte. Veća – manja?

– Manja.

Izašla je trojka.

– Bravo! Sad imamo dvesta poena. Sledeća?

– Još jedna manja, pa veća i ponovo mala.

– Siguran si?

– Da- odgovorih.

Da li je to početnička sreća ili intuicija?

Logičan raspored stvari?

Tada nisam znao, ali sada znam. Bio je to mali neuhranjeni đavolak sa specijalnim zadatkom da ljude navlači na igru. Mnoge stvari u životu baš i funkcionišu na taj neprimetan i nenametljiv navlakački način. Najbolji konzumenti bilo čega su oni kojima proizvod uđe u krv i koji ne mogu da zamisle život bez njega. Takvi, a ne oni što reaguju kratko i burno. Svejedno je o čemu se radi, da li su u pitanju prehrambeni proizvodi, tv serije ili kockanje, navlačenje je ključ uspeha kod širokih narodnih masa.

– Sada imamo  hiljadu i šesto poena. Da uzmemo sve ili da prepolovimo? Ja mislim da će izaći manja.

– I ja tako mislim.

– Pa da lupim manju, pa šta bude neka bude?

– Lupi.

Dama pik.

– Kurvo!

Osetio sam u njegovom glasu da je već uveliko bio u igri. Strast koju sam video u samom početku, dok i sam nisam ogrizao u tome, imala je odbojno i ružno lice. On to lice više nije video, kao što ga kasnije nisam više viđao ni ja, niti, verujem,  bilo koji kockar.

Setio sam se jedne zime… Targa i ja smo nosili prijavu za Subotički festival koji je tih godina bio najjači festival u zemlji. Iskoristili smo priliku pa smo svratili na ručak kod mojih rođaka u obližnjem selu. Šta je dvadesetak kilometara naspram sosa od paradajiza i fašira? Posle ručka smo otišli u obližnju kafanu na jedno piće i partiju bilijara.

Ko je bio u tim vojvođanskim kafanama zna dobro o čemu pričam. Svaka kafana ima svoj deo za zabavu, a ova je sem bilijara i flipera imala i džek pot aparate. Letele su neke trešnje, lubenice i banane pred moji očima i nikako nisu uspevale da se slože u dobitnu kombinaciju. Još nisam ni popio piće, a potrošio sam sav novac. Bio sam besan jer nismo imali para ni za autobusku kartu do Subotice.

Na izlazu iz tople i gostoljubive kafane, dočekao nas je hladni severac. Severac koji probija i najdeblje kapute, zavlačio se u cipele i pantalone. Opalio mi je šamar. Obrazi se zarumeneše, a nos se zaledio.

– Sačekaj me unutra idem kod brata da pozajmim novac za bus- rekoh Targi.

Vratio sam se pre nego što sam otišao.

– Nemoj.

– Naravno da hoću- progovorilo je nešto iz mene, nešto tako strano i  jako.

Inat itekako zna da bude pozitivan ako si na pravom putu, ali ja tada nisam bio. Za deset minuta, ostali smo švorc i to mojom krivicom.

. Šta ćemo sada?

– Idemo da stopiramo.

Nije mi se izlazilo napolje. Bila je suvomrazica i inje se lepilo za drveće, prozore, lepilo se za sve…Toliko je bilo hladno da ni sneg nije padao.

Izašli smo iz sela i krenuli put Subotice. Put od dvadeset i tri kilometara bio je pred nama. Stopirali smo, ali bezuspešno. Vetar je šibao onako kako šiba samo u ravnici, na otvorenom. Bilo je klizavo. Iscrpljujuće klizavo. Miris dima i odžaci koji se puše lomili su nas. U daljini su zalajali psi, a pred nama prvo selo bilo je tek na šest kilometara. Dočekalo nas je sa upaljenim svetlima jer se noć brzo spustila. Šanse da će nam iko stati bile su minimalne. Ubrzali smo. Noge su mi bile zaleđene. U početku nisam znao gde da zavučem ozeble prste, a onda sam vremenom prestao da ih osećam. Prolazile su mi slike kroz svest: topla soba, oči moje majke, kafana, novac…

Zar mi je trebalo sve to?

Zašto?

Da li je strast toliko jaka, ili sam ja preslab da joj se oduprem? Gušila su me pitanja, gomila mogućih odgovora koji su pokretali nova pitanja, i tako u nedogled.

Počeo je da pada sneg. Gust, krupan sneg, satkao je neprobojnu mrežu, mrežu u koju smo bili uhvaćeni. Do polaska voza je ostalo još sat vremena, a mi smo bili zavejani, ko zna gde, u nekom mraku… Bodrili smo jedan drugog, malo jaukali, malo se šalili, ali ponajviše ćutali zadubljeni svako u svoje misli. Stopirali smo molećivo.

Zaustaviše se kola.

– Hvala vam.

U daljini su zasijala svetla grada. Pogledali smo se sa nevericom.

– Hvala još jednom- rekli smo na izlasku iz auta.

– Deset ruka ništa nije dao, mora da da nešto. Dođi, uključi još hiljadu poena.

– Moram da idem, znaš da me čekaju.

– Važi, čujemo se sutra.

telefon +38163342321 Srbija

+381693342321

If you have a business proposal mail/ edukacija.herc@gmail.com
And everyone who wants to support the writer. THANK YOU

PEY PAL >   edukacija.herc@gmail.com

 

 

 

More Stories

11 min read
5 min read
Pozovi