8 маја, 2021

Herc Time

odvikavanje od kockanja

Roman ULOG- treći deo

6 min read

Tu sam pred vama, go, kao od majke rođen. Krvav, uplakan, upišan. Pitajte me slobodno sve ću vam reći, ili da počnem ja, a vi mi na kraju priče presudite. Možete me nazvati ludakom, možete me ismejavati, možete raditi sa mnom šta god vam je volja… Pristao bih da budem i kaskader nekom kaskaderu u neponovljivoj i autentičnoj sceni, zabranjenoj za decu ispod šesnaest godina. Okružen smradom slučajnih ili (zlo)namernih tragača za ljudskim bolom i patnjom, u hladu ispod bačenih limenki i izgužvanih papira možda mi se i posreći…

Rođen sam avgusta 1970. godine u jednom malom mestu na jugoistoku zemlje. Nadam se da se granice neće više menjati i da će zauvek i ostati na jugoistoku, osim, ako se granice ne ukinu, što bi bilo najbolje. Tog je jutra kažu grmelo kao nikad. Nebo se spustilo na zemlju i preoralo je gradom veličine oraha i mirisom uništene letine. Bio sam jedino muško dete koje se rodilo tog dana. Dupli lav.

Nemojte mi samo reći da ne verujete u horoskop!

U redu, u dnevne, to što daju po novinama, ne verujem ni ja, ali…ima nešto u tim znacima i zvezdama. Uvek kad se zagledam u nebo, vidim istu sliku, razapeta nema tišina i tajna. I koliko sam samo da znate upoznao devojaka u znaku jarca i nikad ništa ozbiljnije se nije dogodilo! Ma koliko da smo se obostrano simpatisali i razumeli, nikad nije uspelo. Nevidljiva barijera nas je uvek držala na propisnoj distanci, daleko od željenog. Ta veza puca sto posto i ako neko zna dobru vezu lav- jarac neka mi javi. Baš me zanima!

Da li je baš svako kovač svoje sreće?

Postoje li uopšte slučajna poznanstva?

Ne znam. Ne verujem. Rekao bih da smo svi mi samo glumci u vešto izrežiranoj predstavi. Obične marionete.

Od čega zavisi da li će nam na kraju predstave aplaudirati ili zviždati?

Od toga koliko smo uspešni ili koliko smo zanimljivi?

Odrastao sam u centru grada, u dvorištu okruženom zgradama koje su podsećale na tribine nekog stadiona. Na sredini dvorišta bila su dva vratila za trešenje tepiha, dva prelepa gola,  jedan stari dud i par kontejnera za smeće. Bilo je pravedno, kontejneri su označavali centar dvorišta i svakome je smrdelo podjednako. To su bili neki drugi dani kada su, makar po tim sitnim, beznačajnim  ravnopravnostima i pažnji svi bili jednaki, i bogati i siromašni, mada je najviše bilo takozvanog srednjeg sloja.

Tito- partija, omladina-akcija! Tu u tom dvorištu je sve i počelo.

Nekoliko dana pred polazak u prvi razred prišao nam je… ne sećam se imena, ne bih da vas lažem, čovek pedesetih godina, grubog lica i još grubljeg glasa. Radio je u blizini kao domar i povremeno smo ga viđali kako u polupijanom stanju, gura neki krš od bicikla. Pravi prizor za žaljenje, a u nama je ipak budio strah.

Sve mora da se sagleda sa distance, iz svih uglova kako ne bismo propustili skrivene detalje. Mada, srećni su oni koji žive u neznanju.

– Ko ima jedan dinar?- promrljao je domar

Ćutali smo kao zaliveni.

– Baš šteta – nastavi- a baš sam hteo da vam pokažem jednu igru.

– Kakvu igru- upita Fafa.

– Odličnu- reče i svima nam uvali po jedan dinar u ruku.

Gledali smo ga kao ovce, nevinost je zarila naša lica.       Kada ustvari prestajemo da budemo deca?

Mislim da se to desi u trenutku kada se taj sjaj nevinosti našeg pogleda zamuti.

Domar mangupski đonom povuče jednu crtu, a par metara dalje i drugu. Pogled mi je dugo ostao na njegovim cipelama. Iznošene, ličile su mi na neku žabu sa poluotvorenim ustima, ali mi ni tada nisu izmamile osmeh. Odlično su išle uz njegovo lice.

Oči su ogledalo duše, sve drugo se ogleda u cipelama.

– Stanite svi iza ove crte…tako. Pazi sad! Ko baci najbliže crti nosi sve dinare. Ako se prebaci preko crte, onda ne važi.

Prvi je bacio Fafa i to negde metar daleko od linije. Targa je dugo klatio rukom pokušavajući da uhvati zalet, ali je bacio tek do pola. Ćira se dugo koncentrisao pre nego što je bacio i prebacio je preko crte. Ja sam dočekao svoj red i bez puno razmišljanja bacio…blizu crte. Ostalo je samo još da svoj dinar baci Domar. Prišao je crti i gunđajući sebi nešto u bradu, bacio. I on je prebacio. Otkotrljao se novčić daleko od crte. Bio je to pun pogodak, mali jeftin trik za koji tada nismo znali.

– Uzmi ih sada, svi su tvoji- nastavio je sa glumom. Pošto si sada zaradio, meni odmah vrati moj dinar koji sam ti pozajmio-reče i ote mi dinar iz ruke.

– Sutra svi ovde u isto vreme i ponesite malo para od kuće, pa da vidimo ko je bolji. Nemoj slučajno da vas nema!

On je otišao, a mi smo ostali sami na sceni nesvesno statirajući u predstavi navlačenja. Premijera je bila uspešna.

Držao sam preostala četri dinara u ruci i nemo gledao u drugove. Pogledi su im goreli. I ja sam osetio nešto čudno, nešto što se ne da rečima opisati. Mnogi će me razumeti, a mnogi nikad neće, na svu sreću.

– Jesmo li mi drugovi? – upitao sam.

Nemo su mi klimnuli glavom ne skidajući pogled sa mog dlana na kome se presijavalo nešto mnogo, mnogo veće od ta četri novčića.

Da pojasnim malo, bila je to vrednost od četri velika sladoleda na točenje, ništa posebno, ali slast cele igre, dobitka i sve što uz to ide, bila je nemerljiva.

– Ima za svakog po jedan dinar- rekoh dok sam delio novčiće.

Čudno, ali niko se nije protivio. Svako je ćutke uzeo svoj, to jest, moj dobitak.

Bilo je već kasno i pošli smo kući, svako ka svom ulazu. Šta da radim sa svojim dinarom? Gde da ga sakrijem? A šta ako ga pronađu?

Bio sam uznemiren, odjednom se nisam osećao dobro. Novac oko koga se svet vrti zavrteo je i mene toga dana . Postao sam čigra zanosna i poletna u svojoj pirueti, a nemoćna i tužna dok bespomoćno leži na podijumu molećivo tragajući za prstima.

Ušao sam u stan bez pozdrava, pravo u kupatilo. Dugo sam se umivao pokušavajući da ugasim užareno lice. Bez razmišljanja sam sakrio dinar ispod miljea na veš mašini. Da li je moglo gluplje? Ne verujem.

Lelujala je prva teška noć u mom šivotu. Iscrpljen od celodnevnog jurcanja za loptom brzo sam zaspao. Okretao sam se cele noći, trzao se u snu, a slast zabranjenog voća pretvarala se u gorak ukus u ustima.

Svanulo je jutro drugačije od svih prethodnih.

– Odakle ti ovo?- pitala me majka pokazujući otkriveni novac

– Molim?- probao sam da dobijem u vremenu.

– Znaš ti dobro šta te ja pitam. Brzo da mi objasniš sve!

Ne znam koliko su tačne priče da majka može da predoseti kada joj je dete u opasnosti, da predoseti najskrivenije zlo. Možda, ko bi ga znao? Možda su to geni, materinski instikt ili onih devet meseci veze pupčanom vrpcom? U očima moje majke zatreperio je strah Sve sam joj priznao i obećao da ću vratiti novac još istog dana Domaru.

Sakupili smo sva četri novčića na gomilu i čekali Domara da mu ih vratimo, međutim, on se nije pojavio. Ni te večeri, ni dugo posle toga, nismo ga videli. Saznao sam kasnije da je naše prvo kockanje sa Domarom posmatrao komšija Rus sa prozora. Kasnije te večeri pronašao ga je u obližnjoj kafani i zapretio mu da više ne dolazi. Da li je samo hteo da nas zaštiti kao jedan nastavnik i pedagog ili se u njemu probudio neostvareni san roditeljstva jer naime Rus i gospođa nisu mogli da imaju decu? Ne znam, a nije ni važno.

A šta je bilo sa novcem?

Novac…novac…jebeni novac, nezaobilazan deo života. Čini mi se da sam rekao da je vrednost bila četri sladoleda na točenje. Mešano, vanila-jagoda.

Dejan Stankovič

 

More Stories

5 min read
6 min read
5 min read

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Call Now ButtonPozovi