Roman ULOG-drugi deo

Tekao je dan, neprimetno kao i svi prethodni. Naviknut na život kao na sasvim normalnu stvar, nisam primećivao svet oko sebe, ni lepotu. Sve moje bilo je usmereno u daljinu: i pogled, i misli, i želje. U stalnom iščekivanju nečega neodređenog, nisam osećao da postojim, nisam imao tlo pod nogama.

Probudila me je kiša negde oko sedam sati. Jesenje jutro, mračno, okićeno dosadom, razlilo se po sobi, razlilo se u meni.

Uključio sam TV i na teletekstu pregledavao jučerašnje rezultate. Nadao sam se da će se nešto promeniti i da je moj par ipak ušao od 2-3 gola. To se naravno nije dogodilo, stajao je rezultat 2:2, kao i juče.

Kako nemam sreće? Svi parovi su bili pocrveneli, a samo je moj još uvek bio u igri. Tada je rezultat bio 1:1, i već sam bio čestitao sam sebi na odličnoj prognozi i dobitku. Uložio sam trista evra a trebalo je da podignem petsto sedamdeset. Ma, ući će sigurno, razmišljao sam, čak i da neko da go do kraja, baš me briga, dobitak je siguran. Rezultat je, međutim, pocrveneo, što je značilo da je završen meč rezultatom 2:2. Hteo sam da se onesvestim. Postignuta su bila dva gola u zaustavnom vremenu.

Pa, da li to mene neko zajebava?

O, ljudi moji, da li se išta može odigrati i pogoditi?

Trebao mi je taj novac da bih danas mogao komotnije da odigram i možda se najzad malo odlepim. Nakon jučerašnjih rezultata, danas stvarno nisam znao na šta da se kladim, ni koji par da izaberem, ni koju igru da igram. Blenuo sam u listu, a ništa nisam video. I što sam više gledao, sve sam manje samopouzdanja imao.

Obuko sam se, umio, doručkovao. Parovi mi nisu izbijali iz glave. Nisam mogao da pronađem dobitnu kombinaciju i počelo je da mi se muti u glavi. Bio mi je potreban dobitak, brz i veliki dobitak.

Kladionica se još nije otvorila, pa sam svratio do prodavnice da kupim neke sitnice. Kupovao sam bezveze i divlje, više nepotrebne nego potrebne stvari. Kupovao sam ne bih li na taj način smirio to nešto u sebi, ali đavo je bio gladan igre…

Da, kockao sam se intenzivno tih dana.

I baš tih dana sam puno i gubio. Međutim, čovek uvek može da izgubi mnogo više nego što može da zamisli. Toga dana sam bio gubitnik na svim poljima.

Kasno popodne zazvonio je telefon. Teška saobraćajka. Roditelji su mi poginuli. U jednoj sekundi, u treptaju oka izgubio sam ih.

Mrak. Smrt je pokazala svoje lice. Kezila mi se zlobno i podrugljivo. Pokazivala svoju snagu i bacila senku na moju mladost. Nisam ni slutio gorke darove koje mi je prinosila, a ni koliko je težak taj krst koji mi je natakla na leđa. Plač, tupa bol i amputiranje zdravog tkiva, bilo je samo par uvodnih kapljica kiše, duge jesenje kiše. Život mi je izgledao tako slab, nesiguran, jedva postojan. Sve obične svakodnevne stvari koje nas čine nervoznim i neraspoloženim, izgledale su  tako smešno u tim trenutcima. Kovčezi su zaronili u zemlju, a ja sam plakao bez suza, plakao u sebi.

Lako izgovarane reči utehe i obećanja, reči podrške ,razbežale su se već sledećeg jutra, krišom, kao ljubavnica kada se iskrada iz hotela.

– Tu sam ja. Šta god da treba ima meni da kažeš. Ja sam ti sada jedina i u dobru i u zlu- busala se pred svim prisutnima moja tetka, jedina sestra mog oca, koristivši svaku priliku da naglasi svoju itekako dobru materijalnu poziciju. U svakoj njenoj izgovorenoj reči zveckao je i  šuštao lako obećavani novac…

+381693342321

And everyone who wants to support the writer. THANK YOU

PEY PAL >   edukacija.herc@gmail.com