Roman ULOG-deo

Ušao sam u suteren poznatog i dobro opremljenog hotela. Bila je jeziva tišina. Čuo se samo zvonak hod kuglice u potrazi za brojem. Moram da udvostručim novac ili makar da se dignem do devet hiljada koliko moram da vratim onoj seljačini, a sa taksistom ću se već snaći nekako. Sedam hiljada koje sam imao, nisu se uklapale ni u jednu od mogućih kombinacija.

Seo sam za sto i osetio prijatnu toplinu zbog predstojeće igre. Bio sam prosjak za prepunim švedskim stolom kome se sa sjajnih ovalnih poslužavnika osmehuju čarobna posluženja i koja će utoliti ne samo njegovu glad, već i srce, i mozak, i sve.

Popio sam dve tablete, jednu za smirenje i jednu protiv tahikardije. Uzeo sam žetone za dve hiljade  i odlučio da igram polako, da čekam svoju šansu.

Za stolom su sedela dva čoveka, jedan sedi gospodin u odelu, koji je najverovatnije bio direktor neke firme ili nešto tome slično, i jedan Ciganin sa puno zlata na sebi koji je definitivno bio gastarbajter.

Bili su tu i jedna debela žena i mladi zaljubljeni par. Momak i devojka su na prvi pogled bili veoma neozbiljni igači, jer su stavljali male uloge, a i čim bi ih postavili odmah su nastavljali da se ljube. Ljubili su se strasno i provokativno, kao da su bili sami u sali. Tako je izgledalo na prvi pogled, međutim posle par krugova, postaviše celu hrpu žetona na neke brojeve bez ikakvog reda, činilo se onako nasumice, ali znali su šta rade, jer kuglica pade na broj osam i oni udvostručiše svoje žetone. Kikotali su se glasno što je vidno išlo Cigi na živce koji je baš u tom krugu izgubio i to deseti put za redom, barem nam se on tako jadao. On je jedini od nas glasno komentarisao igru. Čas je sedeo, čas ustajao, i pratio pogledom kuglicu na njenom putu ne bi li je nekom natprirodnom silom privukao na željeni broj.

– Dvanaest crveno!

– Ma, jeste li videli kako je izašla iz dvadeset osam? Ovo nije normalno! Pa, ni jedanaesti put zaredom nisam dobio!

Gledao je povremeno u svakog od nas, kao da nam se obraća, ali niko nije hteo da prihvati razgovor. Koliko sam primetio, svi sem mladog para su gubili. Po izrazu lica, lako se moglo zaključiti da već dugo igraju i da su već dostigli igračku radnu temperaturu.

Ja sam igrao tako što sam svaki put stavljao po dvesta evra na određeno tuce brojeva. Dobitak je iznosio tri puta od uloženog dakle šesto evra na dvesta uloženih. U prvih pet krugova sam imao tri dobitka što je značilo da sam bio u plusu osamsto evra. Počelo je kao što uvek počinje, a to je dobro.

Godinama sam pokušavao da odgonetnem u čemu je tajna tih dobitaka na početku igre, ali nisam odmakao dalje od prvobitne ideje da je to koktel bistre glave, hladnog odnosa prema igri i početničke sreće. U bilo kojoj igri na svetu najbolji rezultati se postižu kad je igrač dobro zagrejan, čak većina i započinje sa igrom tek kada se dobro preznoji, a i ovde situacija nije mnogo drugačija. S tim što se ovde sve više gubi kako si zagrejaniji. Tada kockar počinje da igra srcem, a ne glavom.

Debela gospođa je razmenila hiljadu evra u žetone i ceo iznos stavila na crveno. Ja sam svojih dvesta stavio na veliko tuce, a Direktor je uporno stavljao na trojku. Ciga i mladi par prosuše svoje žetone po skoro svim brojevima. Krupije je okrenuo točak, a zatim i bacio kuglicu. Ćutali smo čekajući trenutak kada će kuglica početi da pada. Samo je Ciga gunđao nešto na ciganskom. Nisam ga razumeo, ali mi se učinilo kao da baje ili moli boga, ili nešto slično. Kuglica je skakutala po brojevima smejući nam se u lice, skakutala i odlučivala o tome da li ćemo se radovati ili tugovati, skakutala je i kao da je bila u dilemi na kom broju da se zaustavi i predahne. Zaustavila se na nuli.

Nula!

Niko nije imao nulu, svi smo pukli u ovom krugu.

Nula stoji između dva velika broja dvadeset i šest, i trideset dva, i u ma koji od njih da je ušla, bio bih na dobitku šesto evra, ali ona je ušla u nulu i cerila mi se u lice. Bila je toliko moćna, moćnija od svih nas zajedno.

Debela gospođa razmeni još hiljadu evra i ponovo stavi na crveno, ali je ovaj put izašla sedamnaestica crno. U osam narednih krugova izašlo je osam crnih brojeva, a ona je svaki put stavljala po hiljadu na crveno. Ustala je i otišla. Od kada sam ja došao, izgubila je preko deset hiljada evra. Još jednom je posle toga izašlo crno, a posle toga, čak trinaest crvenih brojeva. Kakav bi to samo lep dobitak bio da je serija crvenih krenula samo malo ranije! Gospođa nije imala sreće, ali jeste Direktor, jer je u tih trinaest brojeva napokon uletela trojka.

– Čekam je tačno sat i dvadeset minuta- reče pogledavši u sat.

Nije promenio izraz lica čak ni sada kada je dobio. Bio je hladan, sa oštrim pogledom i pokretima. Od trenutka kada je izašla trojka, pomerio je ulog na broj dva . U svakom krugu je ulagao po sto evra, a čak ni kada je u narednih pet bacanja tri puta izašla trojka, nisam uspeo da primetim nikakvu promenu na njemu.

Kakav je to čovek?

Da je ostao na trojci samo još ovih pet bacanja, sada bi imao preko deset hiljada. Njega to kao da nije zanimalo uopšte, on je mirno čekao da izađe dvojka.

Ja sam još uvek igrao sa onih dve hiljade i uglavnom sam tapkao u mestu.

Na ruletu je najdinamičnije upravo to što ste uvek blizu dobitka. Kuglica ili upadne u vaš broj, ili u broj pored vašeg. To se odnosi na igre crveno- crno ili par- nepar, ili manji- veći broj.

Odlučio sam da prelomim i da stavim sve što imam, a u tom trenutku je to bilo hiljadu i šesto evra, na manji broj. Probaću na taj način da se odlepim, a ako i ne uspem, razmeniću preostali novac.

Kuglica je ponovo poletela među brojeve, a ja sam ostao bez daha. Srce je počelo ponovo da mi lupa jako i brzo, pa sam odmah izvadio lek iz džepa i počeo da ga žvaćem  ne bi li što pre počeo da deluje. U ustima sam imao gorak ukus, a na licu groznu grimasu čak i u trenutku kad je kuglica stala na broj jedanaest.

Dobio sam u jednoj ruci hiljadu i šesto, dakle više nego u ovih sat vremena lagane igre.

Ceo iznos sam stavio još jednom na mali broj. Ako bude izašao, to je šest hiljada i četristo evra, i ja sam ispunio svoj cilj. Imao bih u tom slučaju da vratim devet hiljada, i ostalo bi mi još dve hiljade i četristo.

Ponovo je skakutala kuglica dugo razgledajući brojeve i zabila se u jedinicu.

Kako je samo lep osećaj dobitka!

Zadovoljstvo koje je neizrecivo i neizdrživo slatko, zadovoljstvo koje se ne može meriti ni sa čim na svetu, zadovoljstvo koje  ipak ruši sve pred sobom!

Zbog ovog osećanja poleta i lažne nadmoći kockar ne može da prestane da se kocka.

Zar je ovo vredno toga?

Zar je išta vredno suza, svađe, razdora, mržnje….

Da se pokupim i odem, ili da stavim svih šest hiljada i četristo na veliki broj? Mora da izađe veliki, sigurno. Zašto da ne iskoristim priliku i dupliram novac? To bi bilo znači dvanaest hiljada i osamsto evra, plus ovih pet hiljada u džepu, tačno sedamnaest hiljada i osamsto evra. Vratio bih i seljačini i taksisti, i još bi mi ostalo skoro tri hiljade sa kojima bih mogao da odigram neke singlove za vikend.

Kako je to lepo zvučilo!

Stavio sam sve na veće brojeve, jer je to bilo logično.    Točak se zavrteo, a kuglica odskočila negde oko nule, a onda se vratila malo unazad, ušla u dvadeset i jedan, a zatim se zadnjim atomima snage uzdigla i prešla na dvojku.

– Lele, kume, šta ti uradi!

Jesi li video kako je izašla iz broja? To ti ja pričam cele večeri! Kurva je to, moj kume, najbolje je da ne igramo, ali…

Ciga je hteo da me pridobije tako što će me sažaljevati. O, božee!!!?

Nisam mogao da prihvatim činjenicu da je već bila u dobitnom broju, već sam  stegao pesnice od radosti, ali se u isti mah sve to raspuklo kao balon. Epicentar radosti skliznuo je na drugu stranu koordinate u najveće dubine razočarenja i tuge. Trebalo je da ostanem na manjem broju, kako bi se samo radovao sada! Da, ali bilo je logično da izađe veliki broj, i samo što nije. Ma, nije trebalo sve da uložim! O, kako sam samo bio blizu izbavljenja! Šta da radim sada? Kako da igram? Bio sam u pravom haosu, bio sam oboren na pod, bio je ovo veliki udarac za mene. Baš u presudnom trenutku. O, zašto baš sada? Mogao je da sačeka još jedan krug.

Razmenio sam preostali novac, ali sledeći krug nisam odigrao. U tom sledećem krugu izašao je broj dvadeset i jedan. Kao da mi je neko stegnuo vrat, nisam mogao ni da gutam, ni da dišem. Direkoru je maločas izašla dvojka i on je sada počeo da stavlja na jedinicu.

Ma, ovaj nije normalan- pomislio sam.

Stvarno nisam razumeo kako to igra.

Ustao sam od stola i otišao do toaleta da se malo osvežim i predahnem ne bih li trezveniji ušao u nastavak igre.

Za mnom je pošao i Direktor.

– Ostala mi je samo još jedinica, a tek je tri i petnaest, ima još dosta do pet.

– Ne brinite izaći će sigurno, samo je pitanje kad.

– Zbog toga ja i brinem mladiću.

– U pravu ste, čovek može da potroši brdo para dok ne izađe broj koji čeka. Jeste li videli šta je rulet uradio meni i onoj gospođi?

– Video sam.

– I vi ste mogli da dobijete dobro da ste ostali na trojci do kraja.

– Ja ne igram mladiću da bih dobio, već da ne bih dobio.

– Ne razumem.

– Duga je to priča, no, kako bude biće.

Nije mi izgledao kao neozbiljan čovek, naprotiv. Odelo koje je nosio, bilo je firmirano, a košulja i kravata su se uklapale besprekorno sa odelom i činile dobar stajling. Siguran sam da je u mladosti bio prava faca, jer je i sada sa sedom kosom i naočarima izgledao dobro.

– Ja sam, vidite, počeo da se kockam kada sam bio tu otprilike, vaših godina. Čini mi se da ti imaš tridesetak, možda nešto više, je sam li u pravu?

Ni ne sačekavši da potvrdim ili demantujem nastavio je.

– Vidite, ja sam kockar, aktivan pravi kockar punih dvadeset i pet godina. Ne bih da pomislite da sam prepotentan ili da sam lažov, jer to zaista nisam, ali morate znati da pred vama stoji jedan sasvim dobar kockar. Ja sam, mladiću moj, jedan od retkih kockara koji je, što se para tiče, u plusu. Od kocke sam kupio stan, sagradio kuću na moru, imam i vikendicu ovde u blizini, dvadesetak kilometara od hotela, a automobile sam menjao kada god sam to hteo. Da, zaista je tako.

Ovog čoveka sam video prvi put u životu, ali sam verovao i upijao svaku reč koju je izgovorio, jer ono što je pričao, uklapalo se sa tim kako je izgledao.

– Ali ja mladiću nisam srećan, ponavljam nisam srećan što mi je ceo život protekao u crveno-crnoj nijansi. Nisam srećan, jer se sve što sam imao u glavi sastojalo od ove kuglice i trideset i šest brojeva. Ni jedan dan, niti jedna noć nije protekla, a da se u mojoj glavi makar jednom nije zavrteo točak ruleta. Razvodio sam se dva puta, a sada me i ova treća ostavila. Da znate mladiću da govore neistinu oni koji vam kažu da su ženama najvažnije pare. Jesu važne, možda ćete ih uz pomoć para lakše osvojiti, ali definitivno to nije dovoljno za jednu ozbiljnu vezu. Ukus moći mami, ali navikne se čovek na svako zlo, a na dobro još i pre. Sa svakom ženom imam po jedno dete, viđam ih redovno, ali kad dođu praznici… Znate, kada dođu oni dani kada se porodica okuplja, kada se pogledaju u lice pobeda i poraz, i kad prave vrednosti isplivaju na površinu, ja osetim da sam u stvari jedan veliki gubitnik. Ja se ovde večeras igram sam, sam sa sobom i sa svojom sudbinom. Moj život je noćas u rukama ruleta na najdirektniji način. Ova igra brojevima tri, dva, jedan, u stvari je odbrojavanje: pripremi se, pozor, sad. Ostalo je još samo da padne jedinica.

– I šta ćete onda?

– Danas mi je rođendan. Prošle godine sam igrao i sudbina me je poštedela, a kako će biti ove, videćemo. Mladiću moj, ako tačno do pet padne jedinica, ja ću se ubiti, a ako ne padne, igraću ovu igru sledeće godine na istom mestu u isto vreme. Meni je svejedno, kuglica je ionako odredila moj život, neka odredi i moju smrt. Nego, biću direktan i otvoren. Idite odavde i prestanite sa tim. Vi ste još mladi, vi još tako puno vremena imate za sve. E, da su mi vaše godine! Da sam samo znao ovo što sada znam!

Nisam uspeo da izustim ni jednu reč, blokirao sam u sekundi, uspeo sam samo da otpozdravim kada mi je pružio ruku.

Kada smo se vratili, za stolom su još uvek bili momak i devojka. Cigu sam primetio za šankom kako pokušava da proda konobaru zlatan lanac. Mlatarao je rukama pokušavajući da ga ubedi, ali ovaj nije bio ni najmanje zainteresovan.  Ponovo sam počeo da igram sa manjim ulozima i počeo da dobijam. Tri puta za redom sam dobio po šesto evra, ali jedino o čemu sam mislio bila je famozna Direktorova jedinica.

Da li Direktor blefira, i šta će se desiti ako zaista padne jedinica?

Pašče sigurno, ima još skoro sat i po vremena, a i dugo nije pala. Ustvari, ako se dobro sećam, noćas je pala svega dva puta.

Razmišljao sam o njegovim rečima. I sam sam znao da je u pravu. Bio sam strašno umoran od svega, umoran od dugih nepreglednih kombinacija u potrazi za izbavljenjem. Nisam razmišljao o ulozima, stavljao sam napamet gde bi me ruka vodila, dobijao i gubio u serijama. Nikako nisam uspevao da se značajnije odlepim, jer čim bih dobio par puta, odmah bih ulazio  u dužu seriju bez dobitka. Momak i devojka su podigli uloge i  automatski prestali da dobijaju. Ona mu je nešto stalno šaptala na uvo, a on je već postao vidno nervozan. Imali su neki svoj sistem igranja koji ja nisam razumeo. Stavljali su na neki broj, a onda ga štitili stavljajući na nekoliko brojeva levo i desno od njega. Od gomile žetona bilo im je ostalo još svega nekoliko, i on ih je sve uložio odjednom. Pokušala je da ga odgovori, ali on je odgurnu i ošamari. Da ste samo videli taj čudan, za mene neshvatljiv prizor! Ciga koji je u međuvremenu došao, gledao je moje uloge, ja sam gledao Direktorovu jedinicu, a     Direktor je gledao uplakanu devojku.

Bližio se fajront i bili smo sve napetiji. Momak je izgubio i poslednji žeton, a onda počeo da pretura po džepovima i sakuplja sitninu. Tražio je pare i od nje, a pošto ih nije dobio ponovo joj je lupio šamar i opsovao je.

– Bacam još pet puta i onda zatvaram- reče krupije.

Stavio sam na srednje tuce tri puta zaredom. Prvi put je izašla velika, drugi put sam dobio, a treći put je izašla mala. Sve u svemu, kao da nisam ni igrao ta tri kruga. Nisam hteo da izađem odavde ne znajući šta sam uradio, ili ću da dobijem ili izgubim. Uzeo sam sav novac i stavio na osamnaest većih brojeva. Imao sam u tom trenutku tačno tri ipo hiljade evra. Ako pogodim, imaću tačno onoliko koliko sam imao i kada sam ušao ovde. Rulet se zavrteo, a kuglica pala na broj trideset dva. Zamalo da ode na nulu! Ovog puta sreća je bila na mojoj strani. Šta sad? Da se spakujem i odem kao da nisam ni dolazio, ili da sav iznos stavim, pa šta bude neka bude? Presudno je bilo to što je ovo poslednje bacanje i odlučio sam da stavim sve. Ali na šta? Šta da odigram u ovom trenutku? Pomozi bože! Od moje odluke zavisi da li ću izaći sa četrnaest hiljada evra ili bez ijednog. Poslednji krug se zavrteo, kuglica je projurila, a ja sam ponovo stavio sve na veće brojeve. Točak se dugo okretao, dugo kao nikad do tad, a onda je kuglica lagano počela da pada. Udarila je prvo negde ispred nule što mi je odgovaralo, jer je u tom delu bilo puno velikih brojeva, a onda se otkotrljala dalje, prešla preko dvadeset devetke i sedmice i još dalje do trideset trojke i zaustavila se tu, odmah pored nje.

– Jedinica!

Izgubio sam sve. U pogledu mi je sve bilo crveno-crno. Devojka je vrištala, momak je tukao, a ja sam nemo gledao u točak, a onda sam podigao glavu. Čoveče jedinica! Naspram mene je sedeo Direktor. On je dobio ili izgubio?

– Mladiću uzmi ove moje žetone, meni više ništa ne treba.

Zadnjih sto evra je stavio i dobio tri hiljade i šesto. Zamenio je žetone za novac i stavio mi ga u džep jakne, slobodno kao da je bila njegova.

– Evo ti i ovo- pružio mi je jedan privezak, malu kockicu koja je na svojim stranama umesto brojeva imala po jedan simbol sreće: detelinu sa četri lista, potkovicu, odžačara, zečijiu šapicu, zvezdu padalicu i novčić.

– Kako god da je baciš dobio si, doneće ti sreću, ali samo ako prestaneš da se kockaš!

Nasmešio se kao da je hteo da mi stavi do znanja da je to bila šala, a onda se udaljio desetak metara u pravcu izlaza izvukao pištolj i opalio. U sledećem treptaju, već sam ga video kako leži u lokvi krvi. Pritrčao sam, pritrčao je i konobar, a par sekundi kasnije i recepcionari i ostalo osoblje hotela koje se zateklo na licu mesta u ove sitne sate.

Izašao sam napolje, jutro je bilo mokro i hladno. Mračno. Magla je spavala mirnim snom i skrivala daljine. Noge su mi klecale, bio sam umoran .

– Mogu li ja sa vama?

– A dokle idete?

– Ma, samo vozite, ja ću već izaći negde usput.

– Ide li i momak ili samo ti?

– Idem sama, zar niste videli kakav je on kreten?

Slika mrtvog Direktora mi se urezivala duboko u mozak jer me je glava bolela nekako čudno i drugačije nego obično.

– Otkud takva lepotica sa onakvim tipom?

– Ma, nećeš mi verovati sigurno.

– Samo ti pričaj, ne postoji to u šta ja ne bih poverovao.

Izašla je posle pedesetak kilometara vožnje. Nije ni jednog trenutka prestajala da brblja iako sam je ja tek površno slušao i samo povremeno klimao glavom u znak odobravanja. Pobegla je sa sopstvene svadbe. U trenutku kad je trebalo da izgovori to sudbonosno da, okrenula se i počela da beži. Svi su bili u šoku, i dok su se pribrali, nju je već pokupio kolima momak sa kojim je provela noć kockajući se. Ranije se nisu znali, ali je i njoj i njemu trebao neki ventil, pa su se uortačili na jednu noć.

Iako je priča zaista bila dobra, meni iz glave nije izlazio gospodin Direktor.

Bože, kako li se samo zvao?

Vraćao sam kompletan celonoćni film i pokušavao da prodrem u njegovu suštinu. Tokom cele noći su izašle samo dve jedinice, ova u poslednjem okretanju ruleta je bila treća. Obično se kaže da je treća sreća, ovo je bila čista nesreća. Da li je naš susret bio plod puke slučajnosti ili ne? Da mi je ovo neko nekad pričao, naravno da ne bih poverovao kao što ni meni niko neće verovati. Znali smo se tek jednu noć, ustvari, nismo se ni znali, proveli smo nekoliko sati u istoj igri, za istim stolom, a postao mi je draži i bliži od skoro svih koje sam poznavao. To nešto njegovo nevidljivo koje sam samo ja imao priliku da osetim noćas dalo mi je neverovatnu snagu. Osećao sam njegov novac u svom džepu, nekako mi je bio težak. Imao sam tri hiljade i šesto evra, njegovih para dobijenih u zamenu za njegov život, i mogao sam još danas da ih uložim na neki singl meč jer ovo kolo je bilo prepuno dobrih kvota i derbi mečeva, ali nisam hteo. Nisam mogao, čaša se konačno prerila i bilo je dosta! I previše! I baš tada, tog famoznog jutra, odlučio sam da nikad više neću da se kockam. Nikad, i ni po koju cenu. Dugovao sam to svima, i sebi, i Ani, ali od noćas i Direktoru.

Deo iz romana ULOG Ostale delove procitajte na nasem sajtu

Odvikavanje od kockanja

podrska