Roman ULOG- prvi deo

Roman ULOG- prvi deo

Čekali smo da stigne kamion. Znojavi i prljavi. Umorni. Prašina mi se zarila negde između nosa i grla, grebala me i nervirala. Imao sam osećaj kao da mi je skočio pritisak, od nervoze je počelo da mi se vrti u glavi.

Pljuvao sam. Sve oko mene je već bilo dobro ispljuvano. Gledao sam u bezvezne sasušene tragove. Gledali su i oni mene. Bio sam u potpunoj disharmoniji sa željama, mogućnostima, u sinkopi jedva čujnoj i neprimetnoj za mnoge, sinkopi koja me je izjedala kao milion belih crvića.

Da sam mogao, pljunuo bih sam sebi u lice.

Od jutros sam ovde. Tri kamiona cementa smo istovarili, nas trojica. Nije mnogo!!! Danas mi je dvadeset peti dan na poslu, i već sam se navikao na rmbačenje. Nikad ranije u životu nisam radio ništa u pravom smislu reči «na mišiće». Ma, ne samo da nisam radio, nego nisam mogao ni da pretpostavim kakvom će me stranputicom život povesti.  Nisu sve prečice zaista prečice, i ne kaže narod uzalud da je «naokolo uvek bliže».

Prvoga dana sam imao toliku upalu mišića, da sam mislio da ću umreti od bolova. Nisam mogao da hodam, ni da sedim, ni da spavam. Ništa! Svaki je mišić grcao u bolu. Ana mi je stavljala obloge od rakije prepečenice, menjala ih čim bi se krpa osušila, ali jedino što je vredelo, bili su toplina i razumevanje u njenim očima.

Zar je to malo nakon svega?

Pio sam i neke lekove protiv upale, ali nije vredelo. Jednostavno, trebalo je samo sačekati da prođe vreme i da sve dođe na svoje. A klin se klinom izbija. Posle par dana dobrog rmbačenja, nekako neprimetno, bol je prošla.

Ni sada, nisam osećao umor dok nismo seli. Kako sam se hladio, tako me je obuzimala malaksalost. Bio sam zadubljen u svoje misli i samo što nisam zaplakao.

Već mesecima pokušavam da se probudim iz ovog ružnog sna i polako shvatam da to nije moguće. Ovo nije san. Ako nije san, šta je onda? Stvarnost? Ovakva? Da.

Ustao sam sa gomile gvožđa na kome sam sedeo i osetio takvu težinu u nogama, da sam istoga trena opet seo. Nisam znao da se teret uglavnom nosi nogama. Ma, nisam znao ništa! Pitanje je, da li sam išta naučio.

Usta su mi bila sasvim suva. Jedva da sam mogao da gutam, a kamoli da nastavim da pljujem. Trudio sam se da ostanem smiren, tražio u sebi tu iskru ravnodušnosti, ali je nisam pronalazio. Jednostavno nisam takav, nisam taj tip ljudi. U meni sve ključa, sve gori…

Radno vreme je bilo od šest do šesnaest časova. Pola pet je bilo još malo pre kada smo seli i ponovo me oblio talas nervoze pri pomisli na to. Psovao sam u sebi sve od reda, škrgutao zubima, ali nije vredelo. Nisam imao gde iz ove kože. Mrzeo sam ceo svet uključujući i sebe. Da li je moje mesto ovde? Naravno da jeste,  inače ne bi bio tu . Izgovori su me napadali, a ja sam se uporno branio. Često mi je polazilo za rukom, često, ali ne uvek…

Razvukao sam usne u neprirodan osmeh, ako se ta grimasa na mom licu uopšte mogla nazvati osmehom. Pošao sam ka česmi. Bio je to pokušaj da se nasmejem samom sebi u lice, jer nisam znao šta ću sa sobom. Išao sam kao grizli. Tromo. Vukao sam noge po prašini trudeći se da izgledam još bednije nego što sam se osećao.

Da li put do zvezda zaista uvek vodi preko trnja?

Razmišljao sam o tome. Učinilo mi se da je to nepobitno i da treba da imaš bar toliko sreće da ti stopala ostanu cela.

Da li su moja stopala dovoljno čvrsta da se oduprem svom trnju, ali i živom blatu koje pokušava da me uvuče u sebe, proguta zauvek?

Voda na česmi je bila hladna. Umivao sam se lagano. Dugo. Želeo sam da traje, pustio sam vodu da mi teče niz lice. Vodili smo ljubav. Pred očima mi u trenu proleteše slike detinjstva. Ovako sam se hladio vodom na česmi železničke stanice kada smo se vraćali sa pecanja.

U kom li je samo to životu bilo?

– Hej Gazdarice, hoće li skoro taj kamion?- upitao je Đurika.

– Ne znam. Ako hoćeš čekaj, a ako nećeš da te isplatim i da se ne vidimo više. Ima da čekaš moj bato! Šta bi samo drugi dali da imaju ovakav posao! Svaki dan dobijaš dnevnicu, gde to ima? Uostalom, do tebe mi je stalo kao do lanjskog snega-odbrusi Gazdarica.

Pogledao sam je popreko. Nije uhvatila moj pogled jer sam u tom trenutku bio nekako suviše iskosa, skoro iza njenih leđa. Moj pogled odbio se od nje kao od kamena i rikošetirao mi pravo u lice. Ubiću se! Kakav je ovo svet? Ništa ne razumem, sve se okrenulo naglavačke.

Gazdarica je bila Bosanka. Rođena, kako je stalno govorila, u jednoj od dvadesetak kuća na vrelu Bosne. Svi mi koji se nismo rodili tamo u tim kućama ili makar u prečniku od dvadeset kilometara od tih dvadesetak kuća, po njoj, nismo znali ništa. Čak nas je, imao sam osećaj, i žalila zbog tog velikog nedostatka sreće da se rodimo baš tamo. Ja za to selo nikad u životu do tada nisam čuo, i činilo mi se da ne postoji, da je samo plod njenog dobro uveličanog sećanja. Nisam bio iz njenog filma, nisam imao neki bliži kontakt do tada u životu sa ljudima njenog soja i definitivno nisam mogao da svarim priču u kojoj je gotovo svakodnevno bežala od medveda i uspavljivala se uz urlik vukova.

Došla je ovde pre dvanaest godina kad se tamo zakuvalo, i naposletku, kada su i mnogi drugi došli. Došla je sa mužem i troje dece. Muž se posle godinu dana vratio i oženio ljubavnicom, a ona je ostala sama sa decom, nemalterisanom kućom i sa stovarištem.

– Naravno da je otiš o, nije mogao nikako da me voli. Mi smo bili drugari, kopali smo temelje zajedno, radili građevinu. Ja sam radila na mešalici i vozila kolica, a on je zidao. I tako neko vreme od jutra do sutra, pili smo pivo zajedno, radili, šalili se…Pa, hajde, recite mi, kako je mogao uveče da legne sa mnom u krevet? Da li bi ti legao sa drugarom? Hej, mi smo bili drugari, a njemu je trebala žena! Našminkana, doterana, namirisana… Ja to nisam bila…Ma nije on kriv što je otišo, već ja- govorila je Gazdarica, nekako bez emocija, ali prečesto za ženu kojoj je «zaista sve jedno».

Nisam mogao da procenim da li je bila dobra ili ne, ne bih da grešim i onako već grešnu dušu, ali je bez dileme, bila prava sirovina. I to joj je baš priličilo, muškobanjasta, nabijena, sa kratkom muškom frizurom. Kod nje mi je najviše smetalo što nije imala ni trunke osećaja, za vreme i prostor. A tek za ljude! Ali, zar je to uopšte i važno? Pa, ona je bila gazdarica, a mi fizikalci.

Šanse se nikada ne računaju, već samo golovi. Umalo da zaboravim i taj detalj. Aktivno je igrala fudbal u mladosti. Uvek je nosila pantalone i jednom se umalo nisam šlogirao kad je podvila nogavice i pokazala mi kolena. Prava fudbalerska, a još je operisala i meniskus. Majke mi!

Odzvanjale su mi u glavi njene reči «do vas mi je stalo kao do lanjskog snega».  Koliko je nama stalo do tebe, jebem li ti mater, grmeo sam u sebi. Samo da nismo prinuđeni da radimo…

A ko nas je zapravo prinudio? Život ili mi sami sebe?

+381693342321

And everyone who wants to support the writer. THANK YOU

PEY PAL >   edukacija.herc@gmail.com

Ceo roman ULOG pročitao je naš poznati glumac Petar Strugar. Možete pogledati na linku: