Preporučujemo

  • Roman "Ulog"

    "Kockanje je kao živo blato. Što se više pomeraš sve brže i dublje toneš, i zato ne traži sreću u ma kom dobitku jer sreća se ne može dobiti, može se samo izgubiti." Dejan Stanković
    opširnije...

  • Patološko kockanje uzroci i posledice

    "Ova je knjiga napisana sa ciljem da bude korisna i razumljiva svima. Trudio sam se da reči budu jednostavne, te da bude jasna i razumljiva i najmlađim čitaocima. Dakle, moj cilj je bio da ova knjiga uđe u vaš dom, bude prijatelj svakom članu vaše porodice i da svako od vas pronađe nešto zanimljivo u vezi sa kockanjem kao patološkom pojavom." Dejan Stanković
    opširnije...

  • Roman "Zbogom kockanje"

    Izašla je nova knjiga Dejana Stankovica ``Zbogom kockanje``. Treća po redu knjiga koja obrađuje temu kockanja i kroz čiju radnju su opisane posledice neumerenog kockanja. Knjiga je napisana po istinitim pričama bivših kockara.
    opširnije...

  • Forum

    Uključite se u diskusije o problemima vezanima za patološkog kockanja, prevenciju patološkog kockanja, i pročitajte ispovesti ostalih članova foruma.
    opširnije...

Roman "Ulog"

Ulog, autobiografski roman Dejana Stankovića, bavi se odrastanjem,a ujedno i vrednom temom koja je kod nas nažalost zapostavljena - poremećajem koji nam je poznat kao patološko kockanje. Knjiga opisuje iskustva i stradanja cele porodice koja se zajedno sa bliskom osobom bori s zavisnošću i pokušava prevladati zamke tog opakog poremećaja.


"Kockanje je kao živo blato. Što se više pomeraš sve brže i dublje toneš, i zato ne traži sreću u ma kom dobitku jer sreća se ne može dobiti, može se samo izgubiti."

Dejan Stanković   




ulog

Odlomak iz romana ULOG…

Da, ja sam kockar. Samo da znate kako teško ta reč izlazi iz usta! Kockar! Koliko je samo vremena trebalo da prođe da bi mogao da je izgovorim! Naježim se pri pomisli koliko se samo ljudi trenutno bori sa sobom, koliko njih želi da prizna sebi tu veliku i pretešku istinu, ali ne može. Jedna reč, ali toliko velika da ne može na usta da izađe - KOCKAR. I ne postoji podela na dobre i loše, na male i velike kockare, postoji samo pravo, ogoljeno značenje reči kockar. To je kao osvajanje vrha, kao kraj nekog puta, jer jedino samopriznanjem može se početi sa kočenjem i zaustavljanjem turbo mašine propasti. Dužan sam dvadeset i tri hiljade evra i nema šanse da dođem do tog novca. Istekli su svi rokovi za vraćanje.
Možda brojim poslednje sate života, i nemam više ni prostora ni snage da premostim. Zatvoreni su mi svi putevi. Ni tanana nit ne nazire se kao izlaz iz ovog bezumlja. Ostao sam sam. Potpuno sam. Da li ste ikad bili potpuno sami na svetu? Kad kažem sami mislim u najbukvalnijem mogućem smislu značenja reči sam. Blokiran. Pregažen. Prežaljen. A živ sam...barem dišem. čula su mi otupela, ali i dalje osećam. Koliko sam samo opomena čuo proteklih meseci? U svakom glasu, u svakom odgovoru i pogledu, čitao sam: idi...beži...odlazi... sam si kriv. Narod kaže «beže od njega kao da je šugav», a ja bi rekao «kao da je kockar». Ustvari, ljudi beže od problema, skrivaju se u svojim mišijim rupama i odatle uživaju u prizoru tuđeg bola, tešeći se da su ipak samo posmatrači. To je najgora, a najčešća duševna hrana duhovno osiromašenog naroda. Normalno je da čovek beži od tuđe nevolje, to je ono životinjsko, prirodno u svima nama, ali zar ne bi trebalo da postoji i onaj deo nas koji nas čini ljudima i koji nas kao ljude obavezuje da prepoznamo i odazovemo se na SOS. Koliko zapravo ima ljudi među nama? A noću je najteže. Na putu između sna i jave između stvarnog i imaginarnog, jedino što je izvesno je sam taj put. Po čitav dan sam čekao da padne noć i da se smirim od celodnevne borbe sa odjekom koraka na ulici i škripom kočnica, a noć bi bila duga, bez sna, sa pregršt fotoalbuma i crno-belih slika prošlosti. Dan me je kuvao, a noć me srkala, gurmanski, umačući u mene veliki komad gorčine. Noću sam čekao dan, i tako u krug. Dokle? Ima li kraja? Kada sam ja u pitanju, svima bi najviše odgovaralo da me nema... Da se desi nekako da nestanem, jednostavno i to što je moguće prirodnije, recimo, srčani udar ili izliv krvi u mozak. Bilo kako, samo da bude sigurno i jako, da ne preživim slučajno, jer, šta bi onda sa mnom a i ko bi? Sahrana...pojutrina...četrdeset dana ...i kraj. Crnina se skine i kao da ništa nije ni bilo.
Paradoksalno, ali i pored bezizlazne situacije u kojoj se nalazim, sebe uopšte ne smatram gubitnikom. Verujem u ispravnost koju nosim u sebi, u prolaznost, u to da postoje bolesti koje se mogu izlečiti. Kocka je bolest i nikako se drugačije ne sme gledati na to. Bolest kao i svaka druga, ali u isto vreme i vrlo specifična. - Niko se još od kocke nije izlečio, ko jednom uđe u to, tu povratka nema.- naslušao sam se ovakvih priča. Na čemu su zasnovane? Na želji da drugima bude loše da bi njima bilo dobro? Ne postoje nemoguće misije i nerešivi problemi. Iskreno, žao mi je svih ljudi koji nisu prosečno inteligentni. Bilo da ste ispod ili iznad proseka, isto vam se piše. Neće vas razumeti, a vi ćete vremenom i prestati da se trudite da vas razumeju, i osećaćete se izolovanim. Ja sam član Mense, IQ 156. Da li mi je lakše zbog toga? Iskreno nije. Ono što kockare najviše ubija je vreme. I ja sam sada u cajtnotu. Zaškripale su maločas kočnice i mislio sam da su došli po mene, da me overe.
Očekujem ih svakog časa. A znate li šta je kocka? Kocka je kao lavirint sastavljen od puno malih lavirinta. Gotovo je nemoguće pronaći izlaz, lakše je pronaći ulaz u neki novi lavirint. I tako jednostavno i neprimetno nestaneš. Nema te. I tek onda shvatiš da si uložio život, a život je preveliki ulog za ma koju igru. Zar ne? čekajte! Ako je u pitanju kocka, a jeste, da li mogu da dobijem još neki život? NE. Pojasniću vam. Imamo ma koju igru sa 2x i sa uloženih sto dinara, naš potencijalni dobitak je dvesta dinara. Dakle, ako pogodimo, zaradili smo sto dinara i to je sasvim izvesno. Međutim, poenta je u našem ulogu koji je mnogo veći od pišljivih sto dinara. Ulog je veći od samog dobitka, jer u ovu igru ne ulažemo samo novac, kako to izgleda na prvi pogled, već i deo sebe, porodicu, prijatelje, nedeljni ručak, pecanje nedeljom popodne, duševni mir. Vreme protiče neprimetno, a delovi mozaika propasti sklapaju se nečujno. Preterujem? Kockar ustvari igra sam protiv sebe, jer posle izgubljene izvesne sume, počinje sa igrom «samo da vratim svoje». Dakle, ulog je naš novac, i dobitak je naš novac, a priređivač igre je tu samo da nam uzme proviziju. A kada nam se i posreći da dobijemo, treba li da budemo srećni? Dobili smo novac koji smo već ranije imali, ili bolje reći povratili jedan mali deo izgubljenog.

© Herc Time 2013. Sva prava zadržana. Design by Nenad Gal powered by Fluid 960 Grid System