Preporučujemo

  • Roman "Ulog"

    "Kockanje je kao živo blato. Što se više pomeraš sve brže i dublje toneš, i zato ne traži sreću u ma kom dobitku jer sreća se ne može dobiti, može se samo izgubiti." Dejan Stanković
    opširnije...

  • Patološko kockanje uzroci i posledice

    "Ova je knjiga napisana sa ciljem da bude korisna i razumljiva svima. Trudio sam se da reči budu jednostavne, te da bude jasna i razumljiva i najmlađim čitaocima. Dakle, moj cilj je bio da ova knjiga uđe u vaš dom, bude prijatelj svakom članu vaše porodice i da svako od vas pronađe nešto zanimljivo u vezi sa kockanjem kao patološkom pojavom." Dejan Stanković
    opširnije...

  • Roman "Zbogom kockanje"

    Izašla je nova knjiga Dejana Stankovica ``Zbogom kockanje``. Treća po redu knjiga koja obrađuje temu kockanja i kroz čiju radnju su opisane posledice neumerenog kockanja. Knjiga je napisana po istinitim pričama bivših kockara.
    opširnije...

  • Forum

    Uključite se u diskusije o problemima vezanima za patološkog kockanja, prevenciju patološkog kockanja, i pročitajte ispovesti ostalih članova foruma.
    opširnije...

Arhiva

POSETITE NAS FORUM I PROCITAJTE VASE PRICE

Petak - 28. Maj 2010.

                     Bio sam najveca kockarčina

-           

-          Ti si lud! Bolestan! Nemam reči, gubi mi se sa očiju!- vrištala je Nataša. –Znaš li ti kolikoje sati? Jutros si otišao u prodavnicu po hleb i mleko a sad je noć. Sigurno si mislio da spavamo pa si hteo da se uvučeš kao lopov. – Ja ću da poludim. Kako ti samo nije žao?

-          Samo da ti kažem...- probao sam nesigurnim glasom da opravdam nešto što se nije moglo opravdati.

-          Umukni! Neću da čujem ni reč. Pakuj se i sutra da te ne vidim više. Ti nisi čovek-ti si monstrum a i ja sam luda što sam ti verovala. Upropastio si me...tolike sam ti godine dala. Sram te bilo! I ?

Gde si bio, da čujem?

Obično sam se branio u sličnim situacijama vođen starom narodnom izrekom ’’ako žena voli oprostiće sve’’ ali sada nisam imao ni snage ni volje da kažem išta. Predamnom je stajala žena koju volim i koja me je bezuslovno podržavala.

-          Ja kao glupača zovem hitnu pomoć i raspitujem se u strahu da ti se nešto nije desilo. Zvala sam i policiju...Zašto ti je isključen mobilni? Pukla ti je baterija? Daj telefon da pogledam...I, zašto ćutiš? – govorila je, skrhana od brige.

   Bolela me je istina. Bila je stoprocentno u pravu ali sam bio nemoćan da nadvladam i prihvatim to saznanje.  

   U braku smo deset godina i ja sam izuzimajući povremene prinudne apstinencije non-stop bio u svetu kocke. Mozak mi je radio,mleo, kao dragstor 00-24h. I uvek sam ja bio u pravu i uvek meni nešto smeta i uvek imam gomilu izgovora i blok opravdanja o čemu god da se radi. I znam da sam sve dalje od samoga sebe i mislim da je to najveći gubitak do sada; izgubio sam sebe. Ne mogu da me prepoznaju drugi ali sa tim se nekako i mirim ali više sam sebe ne prepoznajem. Kao da u mojoj koži neki drugi čovek živi svoj život. A možda i nije čovek. Možda zbir brojeva na ruletu 666, đavolji broj, i krije nešto mnogo dulje od našeg saznanja. Ćutim pred zelenašima, tamo gde ne bih trebao a glasan sam i neprijatan kod onih koji me najviše vole, tamo gde bih trebao da oborim glavu do zemlje i da ćutim. To hronično stanje nemoći mi daje lažnu snagu moći servirajući mi na usnama reči osude i kojekakve banalnosti pretvara pod lupom bolesti u oštrice kojima nanosim bol ocu, majci, ženi, detetu. Bolestan sam. Ma nisam, to rade i drugi. Jesam. Nisam.Više ne znam ni sam...

   Kockao sam i pre braka u meri u kojoj mi je to bilo dostupno i bio čvrsto ubeđen da u braku to neću činiti. Nataša je znala sve to i verovala da ću ostaviti kocku pred našim budućim vratima.

To se nije desilo na žalost.

   Venčali smo se u maju. Divan prolećni dan sa mnogo nasmejanih lica, običaja i dva sudbonosna ’’DA’’ posle kojih smo otišli na svečani ručak i nastavili sa slavljem.Svadba je bila velika, mnogo dragih lica na jednom mestu ali i stranaca pod zastavom daljih rođaka i gostiju sa Natašine strane.Bio sam presrećan, imao sam sve, barem je meni to tako izgledalo.Tada nisam znao da su neumerenost i bahatost zapravo stubovi moje neispravnosti i da ma koliko ja želeo da sve ostane dobro i da svi budu srećni zajedno sa mnom to nije bilo moguće u partnerstvu sa kockom.Najzad kasno posle podne iskrao sam se iz sale pod izgovorom da mi nije dobro, pokupio koverte i otišao da kockam. Da, pobegao sam sa sopstvene svadbe na rulet. Skinuo sam usput kitku i kao gospodin u odelu i kravati uključio aparat za hiljadu evra. Hteo sam brz i veliki dobitak i sa planom da se što pre vratim gostima. Kao za inat ništa nisam mogao da pogodim. Leteli su evri iz koverti a ja sam u panici povečavao uloge. Obično rulet povremeno nešto i da ali ovog puta je rešio da mi uzme svadbene darove.Natašina sestra i zet su nam darivali hiljadu evra i to tako što su podigli gotovinski kredit u poslednji čas jer su ih u banci razvlačili poznatom im papirologijom skoro dve nedelje. Želeli su da u Francuskoj provedemo medeni mesec i da u gradu svetlosti i romantike iscrtamo prve sličice našeg zajedničkog vitraža.O tome su još kao devojke maštale i obzirom da je Natašina sestra posle svog venčanja odsanjala svoj san u Španiji želela je to i Nataši.Njihove želje, snove i radosti pojeo mi je rulet kada je kuglica izašla iz prepunjene osmice i otkotrljala se u praznu petnaesticu.Tada mi se potpuno pomračila svest i u nastavku kockanja jedino čega se sećam bili su novci koji su iz mojih ruku prelazili u ruke radnika kockarnice iako su te pare zaista beznačajne u odnosu na sve ostalo što sam mu davao uz njih. U međuvremenu je moje odsustvo postalo primetno pa su počele da se zbijaju i neke neumesne šale među gostima na moj račun. Otac je pretpostavljao gde sam pa je u hitroj akciji uz pomoć starojka pronašao svog bolesnog i razočaranog sina. Nikada neću zaboraviti tu sliku kada sam ih ugledao na ulazu kockarnice.U pogledu mog oca bilo je samo jedno pitanje-’’Zašto sine’’? Da sam barem video ljutnju ili bes ili bilo šta drugo primerenije situaciji bilo bi mi lakše ali taj pre svega zabrinuti pogled me je otreznio ne dajući mi manevarski prostor za bilo kakvu manipulaciju, jednostavno to je na njemu svojstven način sasekao u korenu. Možda to i nije želeo ali predobro sam poznavao čoveka koji satkan od ispravnosti nije mogao da me razume i koji se usput jako plašio tog njemu stranog sveta u kome sam ja bio. Tek tada sam postao svestan da su sve oči ljudi u lokalu bile uprte u mene.Mogu samo da zamislim šta se sve dešavalo u njihovim glavama i kakav sam samo ludak i bolesnik bio pred njima.Otac jeprogutao  sve što mi je hteo reći i sa osmehom smo se vratili među  svatove. U toj ćutnji sam čuo mnogo više njegovih reči nego godinama unazad dok mi je držao predavanja o životu, vrednostima i znate već. Izgubio sam devet hiljada evra a svi su očekivali od mene da se veselim. Ostatak dana proveo sam i na stolu sa muzičarima i pod stolom i u kolu i ispraćao goste i bilo me je svuda, samo to nisam bio ja. Oni koji su me znali prepoznali su i moju odsutnost ali su je pripisivali umoru, dok su otac, majka i brat bili srećni šro bar glumim i što će moći da sakriju bruku od onih od kojih jei treba sakriti.

-Nataša...ja...ja ne znam šta mi je...- jedva sam progovorio.

- Ti si bolestan. Ozbiljna sam, jako si bolestan. To što ti nama radiš to zdrav čovek nikad ne bi uradio.


Nazad na početnu stranu | Podeli sa prijateljima

© Herc Time 2013. Sva prava zadržana. Design by Nenad Gal powered by Fluid 960 Grid System