Preporučujemo

  • Roman "Ulog"

    "Kockanje je kao živo blato. Što se više pomeraš sve brže i dublje toneš, i zato ne traži sreću u ma kom dobitku jer sreća se ne može dobiti, može se samo izgubiti." Dejan Stanković
    opširnije...

  • Patološko kockanje uzroci i posledice

    "Ova je knjiga napisana sa ciljem da bude korisna i razumljiva svima. Trudio sam se da reči budu jednostavne, te da bude jasna i razumljiva i najmlađim čitaocima. Dakle, moj cilj je bio da ova knjiga uđe u vaš dom, bude prijatelj svakom članu vaše porodice i da svako od vas pronađe nešto zanimljivo u vezi sa kockanjem kao patološkom pojavom." Dejan Stanković
    opširnije...

  • Roman "Zbogom kockanje"

    Izašla je nova knjiga Dejana Stankovica ``Zbogom kockanje``. Treća po redu knjiga koja obrađuje temu kockanja i kroz čiju radnju su opisane posledice neumerenog kockanja. Knjiga je napisana po istinitim pričama bivših kockara.
    opširnije...

  • Forum

    Uključite se u diskusije o problemima vezanima za patološkog kockanja, prevenciju patološkog kockanja, i pročitajte ispovesti ostalih članova foruma.
    opširnije...

Arhiva

BLIC Tema dana

Nedelja - 7. Mart 2010.

Milioni ogrezli u kocki

U Srbiji čak tri i po miliona građana igra neku vrstu igara na sreću, a prema statističkim podacima, svaka peta osoba koja pokaže interesovanje za neku od igara vremenom postane patološki kockar. To znači da u našoj zemlji živi oko 700.000 građana „pod rizikom” patološkog kockanja, tvrdi za „Blic nedelje” Dejan Stanković, osnivač fonda „Herc” koji se bavi prevencijom i lečenjem zavisnosti od kocke, a u okviru koga funkcioniše i SOS centar za pomoć patološkim kockarima.

 

Međutim, zvanični podaci o tome koliki je zaista broj patoloških kockara u Srbiji ne postoje, jer je za tako ozbiljno istraživanje potreban veliki novac, ističu u ovom Fondu.
Prema rečima Jelene Manojlović, psihologa i suosnivača SOS centra, ako bismo se koristili evropskim parametrima na osnovu kojih se procenjuje broj patoloških kockara u jednoj zemlji, taj broj bi kod nas iznosio 250.000.
– Međutim, ako u obzir uzmemo još i ekonomsku krizu i opštu besparicu u društvu, kao i to da smo sa svih strana bombardovani raznim vidovima igara na sreću koje agresivno podstiču da prosečan građanin upravo putem tih igara reši svoje egzistencijalne probleme, dolazimo do zaključka da je broj zavisnika znatno veći od ovih 250.000 – istakla je Jelena Manojlović.

 

Opsednuti „sedmicom”
Psiholog Jelena Manojlović ističe da je svaka igra u kojoj se ulaže novac da bi se zaradio mnogo veći novac zapravo kocka. Tako, sve vrste nagradnih igara u koje spadaju grebalice, loto, bingo, mobto, popunjavanje tiketa u kladionicama, učestvovanja u elektronskim kvizovima slanjem SMS poruka... prosto predstavljaju kockanje.
Prema podacima koje smo dobili od Državne lutrije Srbije, samo u igri na sreću loto iz kola u kolo učestvuje između 300.000 i 500.000 građana. Međutim, kada „sedmica” dostigne iznos od oko 100 miliona dinara, odnosno milion evra, u igru se uključuju i oni koji ne igraju redovno, tako da tikete uplaćuje oko milion građana.
To znači da gotovo svaki sedmi stanovnik Srbije utorak i petak veče provodi zureći u TV ekran, očekujući da se sreća baš njemu osmehne i pogodi ga „sedmica”. Suma koju bi eventualno dobio bila bi i više nego dovoljna da reši sve egzistencijalne probleme i da mu još pretekne. Na kraju, ulog od 40 dinara za jednu kombinaciju je zanemarljiv u odnosu na mogući dobitak pod uslovom da je baš on taj srećnik. Na ovaj i sličan način, kažu psiholozi, razmišljaju svi oni koji bi bez imalo muke i rada želeli da dođu do kakvog-takvog dobitka.
Vremenom, neke od ovih latentnih kockara povuče strast za igrama na sreću, za popunjavanjem tiketa u kladionicama ili za elektronskim kvizovima i oni lagano postaju zavisnici. Poražavajući je podatak da njihov broj raste iz godine u godinu, a zašto je tako, objašnjava sociolog Jelena Petrović-Desnica:
– Naša zemlja je jedna od onih koje još dugo neće moći da obezbede svojim građanima iole pristojan život, a čak i da živimo mnogo bolje, u ljudskoj prirodi je da uvek želimo više od onoga što imamo. Mislim da je to osnovni razlog što se sve više ljudi uključuje u „igre na sreću”, srećno izabran naziv za nešto što je u suštini kockanje. Tako se gubi ona nelagoda kod igranja ovih igara, što omogućuje da se zadrži pozitivna slika o sebi, to jest, zadržava se mišljenje da je to bezazlena igra i da se ne čini ništa loše.
Transparentnost objavljivanja rezultata i prikazivanja „srećnih dobitnika” izaziva poverenje kod svih igrača da se igra fer i da neće biti izigrani, pa zaista nije za čuđenje što je tolika pomama za njima.
Slično misli i psihijatar dr Vera Trbić, koja kaže da je liberalizacija i legalizacija kockanja povezana s povećanjem broja patoloških kockara, što je potvrđeno u sredinama koje se bave istraživanjem tog fenomena.
Najbolji primer koji ilustruje tvrdnje naših sagovornica je porast broja legalizovanih sportskih kladionica. U Srbiji je ih je 2001. godine bilo svega 600 registrovanih, dok je danas njihov broj neuporedivo veći i iznosi više od 1.600. Zabrinjavajući je i podatak da je Srbija druga zemlja u Evropi po broju kladionica, a ispred nas je samo Bosna i Hercegovina. Sve veća dostupnost kockanja i poremećen sistem vrednosti samo su neki od razloga zašto se sve više ljudi, i to naročito mladih, odaje ovom poroku.

 

Iskušavanje sreće
Motivi za početak kockanja mogu da budu raznovrsni, kažu stručnjaci. To može da bude zabava, „oprobavanje sreće”, druženje, demonstriranje sopstvene vrednosti, želja za prihvatanjem, oslobađanje od negativnih i bolnih emocija, borba sa dosadom... Ali, iza svega toga krije se samo jedan ključni motiv – doći što pre, uz početna minimalna ulaganja i bez truda, do što veće količine novca.
Iako po definiciji Svetske zdravstvene organizacije kockanje spada u bolesti zavisnosti, kockara nije lako prepoznati kao u slučaju alkoholičara ili narkomana. Kockari dugo skrivaju svoj problem čak i od najbližih članova porodice, sve do trenutka dok ne upadnu u velike novčane probleme. Ipak, kako kaže psihijatar dr Vera Trbić, kada je osoba sprečena da se kocka, kod nje se javlja kriza slična apstinencijalnoj krizi kod alkoholizma.
– Osoba postaje napeta, povlači se, zanemaruje svoje obaveze i rekreativne aktivnosti koje je ranije upražnjavala. Porodica primećuje povlačenje i izolaciju, što obično shvata kao zavisnost od nekih supstanci kod mladih, ili ako se radi o osobi koja je formirala sopstvenu porodicu – kao vanbračnu vezu. Paradoksalno, kada se utvrdi da se ne radi o tome, već o kocki, porodici nekako lakne, smatrajući da je kocka nešto što je bolja varijanta – objašnjava doktorka Trbić.
Psiholog Jelena Manojlović ističe da kockara možemo prepoznati i po nekim drugim karakteristikama. To su u prvom redu sklonost ka manipulaciji i laganju, upadanje u dugove, česta bezrazložna razdražljivost, gubitak interesovanja za ostala životna pitanja, promene raspoloženja, poremećen sistem vrednosti...

 

Kazino za dame
Ovom poroku podložni su i muškarci i žene, deca i stariji, siromašni i bogati. Istina, kako tvrdi psiholog Jelena Manojlović, kockanje je oduvek bio muški vid zabave, mada se sve češće otvaraju i kazina isključivo za dame.
S njom se slaže i psihijatar Vera Trbić koja ima dugogodišnje iskustvo u lečenju patoloških zavisnika. Ona kaže da se motivi za kocku razlikuju kod muškaraca i žena. Dok muškarci traže uglavnom uzbuđenje i zabavu, žene se kockaju većim delom zbog depresije, usamljenosti ili porodičnih problema.
Muškarci s ovim aktivnostima obično počinju u periodu adolescencije, žene nešto kasnije, ali se posledice kod žena u smislu psiholoških problema javljaju ranije.
Međutim, ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da se poslednjih godina povećava broj maloletnika koji ulaze u patologiju. Kod nas je tako zabeleženo da najmlađi zavisnik od kocke ima samo 11 godina!
– S obzirom na to da se starosna granica kockara snižava, njih je iz godine u godinu sve više. Međutim, moram da istaknem da je naša intenzivna medijska kampanja u poslednjih šest godina, a koja se odnosila na poštovanje zakonske regulative da mlađi od 18 godina ne smeju da ulaze u kladionice i kockarnice, urodila plodom te sve već broj kladionica poštuje ovu regulativu – napominje psiholog Jelena Manojlović.
No, bez obzira na ovu usamljenu inicijativu i kampanju Fonda „Herc”, čini se da u Srbiji nikog više ne interesuje što broj kockara raste. Pre dve godine, tačnije 2008. godine, pokrenut je projekat koji je u saradnji sa Skupštinom grada Beograda sproveo Institut za mentalno zdravlje. Kroz taj projekat odvikavanja, pod nazivom „Kocka je (od)bačena”, prošlo je ukupno 95 zavisnika i njihovih porodica. Aktivisti Fonda „Herc” obraćali su se i državi za pomoć, ali, kako kažu, nisu naišli na pozitivan odgovor u borbi protiv ovog nimalo naivnog poroka.

 


 

Podrška porodice
Zavisnici se gotovo nikad ne obraćaju sami lekarima za pomoć, ili ako to i učine, jave se obično zbog pritiska porodice. To umesto njih uglavnom čine njihove majke, sestre, supruge...
– Veoma je važno da porodica pruža podršku. Kod nas u Centru porodice kockara su važna karika koja omogućava da osoba na najbrži i najefikasniji način reši problem. Terapija je individualna, program odvikavanja može da traje od tri meseca do godinu dana, a sve u zavisnosti od preliminarne procene, dubine problema, motivacije, spremnosti na saradnju, postojanja dodatnih psiholoških poremećaja – kaže Jelena Manojlović, psiholog iz SOS centra za pomoć patološkim kockarima.


Nazad na početnu stranu | Podeli sa prijateljima

© Herc Time 2013. Sva prava zadržana. Design by Nenad Gal powered by Fluid 960 Grid System